Džon Č. Rajt

Zlatna transcendencija

ili: Poslednja maskarada

Prevela sa engleskog

Dina Stipić

1

BROD

1.

Daunloud ličnosti i sećanja je u toku. Molimo vas da se uzdržite od bilo kakvog razmišljanja dok mentalno preispisivanje ne bude gotovo, u suprotnom može doći do neočekivanih ishoda.

Gde se nalazio? Ko je on bio?

Informacija je nedostupna - sve nervne puteve zauzela je hitna noetička prepravka. Molimo vas da sačekate. Normalno razmišljanje će se uskoro nastaviti.

Šta se, kog vraga, dešavalo? U čemu je bio problem sa njegovim sećanjem? Dok je spavao, sanjao je o deci u plamenu i senci vazduhoplova koji širi oblake nanobakterijskog agensa preko razorenog predela...

Ova jedinica nije upućena da odgovara na komande dok noumenalna redakcija palimpsestnog procesa ne bude gotova. Molimo vas da se do kraja uzdržite od pitanja; vaša nova persona može biti opremljena prikladnim emotivnim odgovorima koji bi ublažili neizvesnosti, ili memorijskim informacijama koje bi odgovorile na pitanja oko spornih činjenica. Da li ste nezadovoljni vašom trenutnom ličnošću? Izaberite opciju ,odustani', kako biste počinili samoubilačko brisanje pamćenja i počeli iznova.

Napipavao je put ka sećanju, ka svesti. Šta god da mu se, kog vraga, dešavalo, ne, nije želeo da sve počne od početka. Bilo je nešto užasno, nešto ukradeno od njega. Ko je on bio?

Imao je utisak da je bio neko užasan, neko oko čijeg se proterivanja ujedinilo vascelo čovečanstvo. Omraženi izgnanik. Ko je bio on? Je li bio neko vredan postojanja?

Ako izaberete da izvršite samoubistvo, nova verzija ličnosti biće opremljena svim međuvremenim memorijskim lancima koje budete načinili tokom ovog procesa, tako da će ona misliti da je vi, a biće zadržana iluzija kontinuiteta...

„Prestani sa tim! Ko sam ja?“

Primarna sećanja se upravo ispisuju u korteks. Uspostavljaju se parasimpatičke putanje ka srednjem i malom mozgu radi emotivnog refleksa i ponašanja po ustaljenim navikama. Molimo sačekajte.

Setio se: on je bio Feton. Bio je proteran sa Zemlje, iz celog Zlatnog ekumena, zato što je postojalo nešto što je voleo više od Zemlje, više od Ekumena.

Šta je to bilo? Nešto neopisivo lepo, san koji mu je spržio dušu poput munje - žena? Njegova supruga? Ne. Nešto drugo. Šta?

Misaoni ciklus završen. Započinje fizički proces.

„Zašto sam bio bez svesti?“

Bili ste mrtvi.

„Greška u polju protivubrzanja?“

Maršal-general Atkins vas je ubio.

Poslednji vojnik na Zemlji. Atkins, jedini član oružanih snaga mirne utopije, posedovao je moći nalik božjim, oružja smrtonosna onoliko koliko su nadljudski mašinski umovi mogli da ih stvore. Za divno čudo, mašine su odbijale da koriste ta oružja, odbijale su da ubijaju, čak i u samoodbrani, čak i u besprekorno jasnim slučajevima. Samo ljudima (tako su govorile mašine), jedinim živim stvorovima, može biti dozvoljeno da okončaju život.

Postojao je plan. Atkinsov plan. Neka vrsta plana da se nadigra neprijatelj. Fetonov progon je bio deo tog plana, potez zbog koga bi agenti Tihog prestali da se kriju. Ali nije bilo detalja. Feton nije poznavao plan.

„Zašto me je ubio?“

Vi ste se složili.

„Ne sećam se da sam se složio!“

Složili ste se da se ne sećate da ste se složili.

„Kako da to znam?“

Pitanje je zasnovano na pretpostavci koja ne odgovara činjenicama. Moždani zapisi pokazuju da vi to ne znate; dakle, pitanje „kako“ je protivno činjenicama. Da li biste želeli da pregledate ima li u misaonom indeksu linijskih grešaka?

„Ne! Kako da znam da ti nisi neprijatelj? Kako da znam da nisam već uhvaćen?“

Molim vas, pogledajte prethodni odgovor; dobija se isti rezultat.

„Kako da znam da me neće mučiti, ili da mi ne manipulišu nervnim sistemom?“

Vašim nervnim sistemom se manipuliše. Oštećeni nervi će uskoro biti vraćeni na temperaturu životnih funkcija i oživljeni. Da li biste želeli neutralizator? Biće malo bola.

„Koliko bola?“

Bićete mučeni. Da li biste želeli diskontinuitet?

„Kakvu vrstu diskontinuiteta? Anesteziju?“

Signali bola se moraju pratiti kako bi se potvrdilo da je centar za bol u vašem mozgu zdrav. Prirodno, bilo bi kontraproduktivno utrnuti bol u ovim uslovima, ali sećanje na bol može biti izbačeno iz vaše konačne sekvence sećanja, tako da verzija vas koja pati neće biti deo ličnog kontinuiteta verzije vas koja se bude probudila.

„Dosta verzija! Ja sam ja, Feton! Ne dam da me opet menjaju!“

Zažalićete zbog ove odluke.

Čudno kako je ovo zvučalo. Mašina je samo javljala da će on zaista zažaliti zbog odluke.

I, baš u trenutku kada se opet onesvestio, jeste zažalio.

2.

Feton se probudi u otupeloj zbunjenosti, utrnuo, težak, paralizovan, slep. Nije mogao da otvori oči, nije mogao da se pomeri.

Na jedan zagušujući trenutak, zapita se da li ga je uhvatio neprijatelj, i da li je već sada bio bespomoćni bestelesni mozak koji pluta u moru hranljivog mulja.

Bilo mu je drago što mu Atkins nije preneo plan. Seti se da se složio sa njim; ali to je bilo sve čega se sećao.

Gde se nalazio? Otvori se fajl iz kratkoročne memorije: bio je na brodu. Njegovom brodu.

Njegovom brodu.

Otvori se fajl dugoročne memorije i on ugleda shemu moćne letelice. Stotinu kilometara od pramca do krme, glatka i aerodinamična poput vrha koplja, sa trupom od zlatnog adamantijuma, veštački stabilnog elementa nezamislive težine: neizmerno jakog, čvrstog, netopljivog. Taj supermetal imao je neverovatno visoku tačku topljenja: plazma adamantijum nije mogla da učini tečnim; mogao je da zaroni u žutu zvezdu srednje veličine i izroni neoprljen.

Jezgro broda bilo je celo ispunjeno gorivom, stotinama kubnih ari zaleđenog antivodonika. Poput njegovog pozitivnomaterijskog rođaka, antivodonik je poprimao metalna svojstva kada bi bivao zaleđen na temperaturama blizu apsolutne nule i mogao je da se namagnetiše. Milioni i milioni metričkih tona goriva bili su pohranjeni unutar beskrajnih mreža magnetnih ćelija duž šupljeg tela velikog broda. Manje od jednog procenta unutrašnjosti zauzimali su stambeni odeljak i kontrolni umovi; sve ostalo činilo je gorivo i pogon.

Sada je bio isprepleten sa umom broda. Nekako je osetio da je njegove ozleđene, poluzavršene misli interpretirala gotovo sofoteška superinteligencija njegovog broda. Ali kakav um je to bio! U memoriji mu se nalazila savršena mapa galaksije, ili barem deo galaksije vidljiv sa Sunca. Masivno jezgro, pakao prašine i radijacije što skriva crnu rupu čiji se prečnik proteže hiljadama i hiljadama svetlosnih godina, ometalo je svetlost, radio ili bilo kakve druge signale koji su dopirali iz udaljenog dela galaksije. Čak i sa brodom poput njegovog, ta mesta su bila na hiljade ili milione godina putovanja daleko, misterija radi čijeg bi razotkrivanja čak i besmrtni morali dugo da požive.

Ali ne i on. On više nije bio besmrtan. Jedan od uslova njegovog izgnanstva bio je taj da sve rezervne kopije njega, njegovog sećanja i esencije njegovog bića budu izbačene iz mentaliteta. Opet je bio smrtan.

Ili - čekaj. Um broda je u njega upravo daunloudovao kopiju njegove ličnosti. Šta se dešavalo?

Obično, kada bi ljudski um bio povezan sa mašinskim umom, otvaranje memorijskih fajlova ne bi zahtevalo odugovlačenje, ni traganje uokolo, ni muvanje, ni trapavo pretraživanje indeksa i menija: mašina je uglavnom znala šta bi on želeo da zna pre nego što je on uopšte toga bio svestan, i ubacila bi mu to glatko i bezbolno u memoriju (po potrebi obavljajući sitnija prilagođavanja na njegovom nervnom sistemu, kako bi se činilo da je oduvek znao ono što mu je bilo potrebno da zna).

Da li je napravljena nelegalna kopija njegovog uma? Da li je zaista bio pravi Feton? Ili je Atkins sredio da jedan od vojnih sofoteha u službi Ratouma napravi njegovu kopiju, bez obaveštavanja javnosti?

Još jedan fajl se otvori: pojavi se nejasno sećanje na prenosivi noetički čitač, nešto što je Sofoteh Aurelijan načinio, nešto urađeno po nalogu Zemljouma koja je bila mudrija od mašinskih umova koliko su ovi bili mudriji od pukih ljudi.

Zašto mu sećanje nije radilo kako treba?

Jedna zvezda je gorela crnim sjajem na zvezdanoj mapi brodskog uma. Prože ga osećaj ledene strave. Izvor rentgenskih zraka u sazvežđu Labuda; Cignus XI. Prva, poslednja i jedina ljudska kolonija van Sunčevog sistema, deset hiljada svetlosnih godina daleko. U početku je tamo bila postavljena tek naučna stanica za proučavanje crne rupe; potom ju je Volšebnik po imenu Ao Ormgorgon, tokom više godina razdraživan intuitivno-procesnim snom grupe Mas-volšebnika, izabrao kao odredište epskog putovanja koje je trajalo desetinama vekova, sporim i masivnim brodovima iz Pete ere, radi kolonizacije tog sistema. Besmrtnost još nije bila otkrivena u tim davno prošlim danima: pošli su samo ljudi sa alternativnim formacijama nervnih sistema, mahniti Volšebnici, Invarijante nesposobne da osećaju strah i masovni umovi čija su površinska sećanja mogla da nadžive smrti individualnih komponentnih članova.

Jedno vreme je tamo vladala velika civilizacija, crpeći beskonačnu energiju crne rupe. A onda su svi dalekodometni radio laseri utihnuli. Više se ništa nije čulo. Postala je, posle toga, poznata kao Tihi ekumen.

Nisu bili mrtvi. Bili su neprijatelj. Nešto, neko, nekakva mašina, ili možda milioni ljudi, preživeli su, i nekako, tiho, bez pobuđivanja i najmanje sumnje, pošto su čučali pritajeni hiljadama godina, poslali su agenta nazad u Zavičajni sistem, Sol, nazad u Zlatni ekumen

Nazad do njega. Želeli su njegov brod, najmoćniju barku koja je ikada letela.

Ushićeni feniks.

To je bio jedini brod ikada napravljen koji je bio u stanju da dostigne brzinu blisku brzini svetlosti. Zahvaljujući dilataciji vremena, čak i najduža putovanja bila bi kratka za njegove putnike; a, besmrtna posada sa planete besmrtnika nije morala da strahuje od traćenja vekova između zvezda.

Malo je ljudi u Zlatnom ekumenu želelo da napusti mir i prosperitet društva bez smrti i odleti van dometa kola besmrtnosti. Od te nekolicine, niko nije bio dovoljno bogat da konstruiše brod poput ovog. Ako bi Feton propao, propao bi i san o putovanju do zvezda, možda na čitav milenijum.

Ali ovi drugi, ovi Tihi, došli su iz kolonije u kojoj besmrtnost nikada nije bila otkrivena. Bili su deca zvezdanih pionira. Znali su vrednost međuzvezdanog leta; verovali su u san.

Želeli su taj san za sebe.

Dolazili su po njega. Dolazili su po njegov brod. Gospodari Tihog ekumena. Ta bića, nekada ljudi, sada čudna i zaboravljena, što su došla iz crne rupe koja gori u srcu sazvežđa Labuda.

Tada se uključi interno-opažajni kanal. Postade svestan stanja u kojem mu se telo nalazilo.

Bio je to osećaj ogromnog pritiska. Trpeo je težinu od preko devedeset gravitacija. Kolo mu je javilo da mu se telo preuredilo u svoju internu konfiguraciju najotporniju na šokove; ćelije su mu pre bile nalik drvetu nego mesu, tečnosti i fluidi su mu bili pretvoreni u gustu opaku tvar i bio je u stanju da se pomeri, jedva, naspram težine koja ga je prikovala za mesto. Želatin njegovog mozga se veštački stvrdnuo kako bi bio sačuvan u ovoj supergravitaciji. Mozak mu je sada bio nepokretan blok, a svim njegovim trenutnim procesima razmišljanja upravljala su kola i elektrofotonske žice njegove veštačke, sekundarne nervne mreže.

Sada je bio budan, pošto je ta nervna mreža započinjala proces daunloudovanja nazad u njegov biohemijski mozak. Mozak mu je bivao omekšavan.

Dalje, ščepalo ga je neverovatno moćno usporavajuće polje. Tanke poput elektrona, linije pseudomaterije, nalik mreži od milijardu niti, prodirale su u Fetonovo telo i usidrile svaku ćeliju i ćelijsko jezgro na mesto.

Biološke funkcije su mu bile zaustavljene, ali one potrebne za nastavak bile su na silu terane da rade. Svaka linija pseudomaterije iz usporavajućeg polja prigrlila je određeni molekul, hemijsko jedinjenje ili jon unutar Fetonovog tela kome je bila namenjena, i nagonila ga na kretnje koje bi, u ovim gravitacionim uslovima, bio nesposoban da sam učini.

Sada je postao svestan da je obučen u svoj plašt. Ta veličanstvena nanomašinerija što je formirala postavu njegovog oklopa prodrla mu je u svaku ćeliju tela i već sada je počinjala da ga vraća u normalan život.

Crvena nekrv mu je velikom brzinom ispumpavana iz vena, i prelazna tečnost nalik krvi je pokuljala u njega, pripremajući ćelije i tkiva da prime pravu krv kada bude došla. Milion miliona sićušnih rupa i pukotina u njegovoj koštanoj srži i mekom tkivu bilo je popravljano. Osetio je vrelinu u telu, ali mu je centar za bol u mozgu bio isključen, tako da je osećaj bio poput tople letnje sunčeve svetlosti, ne poput mučenja.

Barem je plašt sada konačno obavljao radnje za koje je bio dizajniran, nije korišćen kao mesto za kampovanje, ili medicinska laboratorija, ili za konzumentsko zadovoljstvo pijanaca. Da mu lice nije bilo zaleđeni blok, nasmejao bi se. Supergravitacija je opadala. Trpeo je osamdeset gravitacija ubrzanja, zatim sedamdeset...

Čim su ćelije njegovog zadnjeg režnja bile propisno restaurirane, došla je svetlost. Ne iz njegovih očiju, ne. One su još bile nepokretne kugle zaleđene tvari, prikovane za mesto intenzivnim pseudomaterijalnim poljima. Ali kroz njegovu neuralnu mrežu otvori se kolo i ćelije kamere van njegovog tela poslaše mu signale u vizuelne centre mozga.

Njemu se, odjednom, učini kao da je okačen usred svemira. Okruživalo ga je mnoštvo zvezda.

Ali ne, ne njega, u njegovom telu. Slike koje su mu dolazile poticale su iz ćelija za vid na trupu Ushićenog feniksa, ili sa njegovih uslužnih brodova.

Ushićeni feniks je leteo, vrh koplja od blistavog zlata na dršci od vatre. Njegovi uslužni brodovi, poput zlatnih ljuspica otpalih sa levijatana, izletali su iz krmenih hangara za pristajanje, brzo zaostajući iza njega.

Ushićeni feniks se nalazio u Sunčevom sistemu, u spoljnom sistemu. Navigacioni farovi za radio-astrogaciju sa Marsa i Demetre bili su iza njega, a Jupiter, sjajna masa radio talasa i energije koja je odavala aktivnosti cirkumjupiterskog komonvelta, sijao je udaljen osam tačaka od njegovog desnog boka. Ushićeni feniks se nalazio na pet angstrema od Sunca.

Usporavajući štit koji je čuvao krmeni deo broda rastavljale su i u stranu sklanjale armije robota za popravljanje trupa; ovo je ukazivalo da će se usporavanje uskoro završiti i da opasnost od sudara sa interplanetarnim česticama prašine nestaje.

Jer zaista je usporavao. Shvati da mu je vizuelna slika obrnuta naopačke. „Koplje“ njegovog velikog broda letelo je unatrag, krmom napred, sa drškom od nezamislive vatre ispred sebe.

Uslužni brodovi nisu „zaostajali“. Pošto nisu bili u stanju da naglo uspore poput matičnog broda, projurili su napred, kao što padobranci u baletu deluju kao da su projurili ispred prve vazdušne plesačice koja je otvorila krila.

Stopa usporavanja je opadala. Usporavanje je, u poslednjih nekoliko trenutaka, sa devedeset gravitacija palo na nešto više od pedeset. Devedeset je bio maksimum koji je brod bio dizajniran da podnese. Ali da bi ga podneo, morao je da bude (slično kao i sam Feton) pripremljen i očvrsnut prikladnom unutrašnjom konfiguracijom. Kad bi sagorevanje prestalo bez upozorenja, a on se vratio u slobodan pad, promena pritisaka na brodu pokazala bi se kao prevelik šok.

U mnogo čemu, promene stope usporavanja (trzaj, kako su ga zvali) pokazale su se opasnije od samog usporavanja. Kako se brod držao?

Feton pogleda kroz unutrašnje ćelije za vid i nađe sliku sebe, na komandnom mostu, učaurenog u oklopu, u kapetanovoj stolici. S leve strane mu je bila simbolna tabla koja je pridržavala memorijski kovčežić. Ispod simbolne table je bila četvrtasta zlatna škrinja sa prenosivim noetičkim čitačem. S desne strane se nalazila statusna ploča, koja je pokazivala višestruke slojeve brodskog uma zauzetog mnoštvom zadataka. Ispod statusne ploče bile su duge, vitke kanije mača. Krvavocrvena kićanka okačena na dršku u supergravitaciji je visila uspravno poput stalaktita.

Video je svoju manekinsku posadu (tela su im bila dizajnirana da izdrže ovo opterećenje) kako stoji ispred energetskih ogledala na balkonima koji su se koncentrično dizali u visini.

Manekini su tu bili samo kao simboli. Kola u Fetonovom oklopu bi mogla da mu povećavaju inteligenciju dok ne bude u stanju da razume svaki od zadataka prikazanih na statusnoj ploči, do najsitnijih detalja, sve odjednom. Taj proces se zvao brodomorfoza, ili brodoširenje, i Feton bi u brodu bio kao u sopstvenom telu. On bi, u suštini, mogao da postane brod, da oseća naprezanje njegovih strukturalnih delova kao da je u njegovim kostima, njegove tokove energije kao svoje nervne impulse, kucanje srca njegovih pogona, uprezanje mišića njegovih motora, osećaje bola i patnje ako bi bilo koja od milion procedura omanula, zadovoljstvo ukoliko bi ti procesi išli glatko.

Ali, ne. Bolje da, za sada, ostane na nivou ljudske svesti, bar dok ne upozna situaciju.

Koliko dugo je spavao?

Poslednje jasno sećanje bilo mu je na ekvilateralnu stanicu na Merkuru. Bio je sa onom dražesnom devojkom Dafne, onom što je došla da ga poseti, a potom je, posle, bio ovde na komandnom mostu. Raspravljao je o planu, o strategiji.

Ćelija za vid na ramenu pokaza mu memorijski kovčežić kraj njega. U supergravitaciji nije mogao da se pomeri ni da podigne poklopac. Ali, natpis na poklopcu je mogao da pročita.

„Gubitak sećanja je privremen, izazvan traumom koju je ubrzanje nanelo mozgu. Sećanja koja nedostaju su tempirana da se vrate po potrebi. Molimo, unutra nađite neophodne veštine za upravljanje daljinskim jedinicama. Branite Ekumen. Ne verujte nikom. Nađite Ništa.“

Ovo sigurno nije zvučalo kao njegove reči. Od sebe bi očekivao nešto kitnjastije, ili šta već. Više starinsko. Mora da je Atkins pisao po kovčežiću.

Dosadan momak, taj Atkins. Mora da vodi baš neprijatan život. Fetonu je na trenutak bilo drago što on nije neko takav.

Fetonov oklop posla poruku iz njegovog mozga do manekina na komandnom mostu: „Šta se dešava? Šta se to upravo desilo?“

Na engleskom, Armstrong reče: „Situacija se odvija po planu. Svi sistemi su spremni.“

Hano, na feničanskom, reče: „Pritiska nas težina šezdeset puta od nas teža. Padamo i pad nam je spor. Naš rep od vatre je svetao i prav pred nama; pramac nam je uperen ka Suncu.“ Ovo je bilo zato što je brod leteo krmom napred, usporavajući.

Upali se stotinu unutrašnjih ćelija za vid što su pokazivale prizore duž broda, i na slikama mu se prikaza jezgro pogona, polja na trupu, distribucija goriva, linije napajanja i konvektivni vrtlozi pogona i subatomske reakcije, kako trepere kroz nepodnošljivu svetlost samog pogona. Ukazaše mu se mikroskopski mali pogledi na kristalnu strukturu glavnih potpornih konstrukcija, zajedno sa očitavanjima polja što su veštački uvećavala slabe nuklearne sile koje su držale ove ogromne makromolekule na okupu.

Informacije su ukazivale da moćni brod funkcioniše kako treba.

Homerovim grčkim heksametrima, Odisej reče: „Pogledaj, jer u noći tamnoj poput vina sad sjakti prizor usamljenog odredišta puta; za manje vremena no što bi trebalo seljaku pognutom nad ralom, snažnom čoveku što zamoren nije radom, da razore lazu pet stotina stopa dugu na hraniteljki Zemlji, za manje vremena od toga mi ćemo dotaknuti pristanište što nas željno očekuje.“

Ser Frensis Drejk, na engleskom, reče: „Divota, mišljenja sam da izmeđ' ovde i onde ničeg nema do dobroga, niti broda, niti znaka od dušmana igde oko nas. Luka leži svetla i jasna pred nama.“

Pristanište? Luka? Gde su se uputili? (I šta nije valjalo sa njegovim sećanjem?)

„Pokažite mi“, posla Feton.

Više energetskih ogledala izađe iz zidova i upali se.

Preko dalekodometnih ogledala prouči okolni prizor.

Prepoznao je ovo mesto.

Ovde su bili cilindri, krugovi, spirale i nepravilni oblici habitata i drugih struktura, rudničkih asteroida i jezivih Demetarskih spomenika jupiterskog grada-roja Pratećeg Trojanca. Između masivnih objekata grada-roja bile su stotine daljinskih jedinica i svemirskih brodova.

Veće strukture nosile su imena trojanskih asteroida od kojih su bile isklesane, herojska imena: Patroklo, Prijam, Eneja (ovaj poslednji je bio tačka sa koje su ostale kolonije u ovoj oblasti zasnovane). Nedaleko od Deifobosa bio je Laokon, sa svojim čuvenim izukrštanim pojasevima magnetnih akceleratora koji su se, poput ogromnih zmija, obavijali oko njegove ose. Paris, glavni u ovoj grupi, blistao je od svetala.

Srednje strukture, sve sami cilindri identične veličine i oblika, nosile su brojeve, a ne imena, pošto su bile dom Invarijantama. Ipak su čak i neke od njih bile poznate: Habitat 7201, gde je Kes Nesrik otkrio prvu matricu proširenja; Habitat 003, gde je u toku bilo stvaranje sledeće verzije rase Invarijanata, takozvanih Petih ljudi, dizajnirane sa savršenijom unutrašnjom kontrolom nad nervnim sistemom, koja bi zamenila sadašnju generaciju.

Manje strukture su bile nalik tananim mehurićima. Većinom su ih naseljavala (ako je moguće upotrebiti tu reč) krhka energotela, koja su često birale jedinke sa nove planete Demetre, neuroforme nepoznate u ostatku Zlatnog ekumena: Misaopleti i Umoskulpture. Ovim staništima su nadevena ekscentrična imena u skladu sa demetarskim smislom za humor: Marljivi leptir; Zdrava bezglasna konstrukcija, Konjunkcija reda-radi; Svesvetli Faros.

Koliko dugo je Feton spavao? Nije moglo da prođe previše vremena. Grad-roj Pratećeg Trojanca bio je veoma nalik njegovom poslednjem sećanju na njega: praznični ukrasi su i dalje plamteli po većim spomenicima i relejima za igre solarnog jedrenja. Proslave su još uvek bile u toku. Velika transcendencija se još uvek nije dogodila.

Spavao je manje od nedelju dana. Možda samo nekoliko sati. Spavao? Ili je možda taj period vremena koji mu nedostaje, sate ili dane, proveo sa Atkinsom, planirajući neku strategiju koje se sada ne seća.

Feton preko kamere na ramenu pregleda memorijski kovčežić na simbolnoj tabli. Ovaj je kazivao da je gubitak sećanja delimičan, prirodan.

Ne, nije verovao u to.

Usporavanje je opalo sa pedeset gravitacija na četrdeset. Veliki brod se strese. Feton pomisli kako gotovo može da čuje negodovanje zglobova i spojeva i potpornih konstrukcija izloženih nezamislivom naprezanju.

Na komandnom mostu, Zaštitnica Jedini Eksharmonija izveštavao je da protok antimaterijskog goriva do jezgra pogona teče glatko i bez promena, uprkos tome što je gorivo menjalo težinu i zapreminu.

Admiral Bird je izveštavao da je sve u redu sa poljima koja su tokom superubrzanja (u cilju smanjenja nasumičnih subatomskih pokreta u trupu i duž glavnih strukturnih elemenata) spustila temperaturu određenih delova broda na apsolutnu nulu. Sada su ta polja na trupu bila „odleđivana“. Do sada je proces proticao stabilno. Širenje je bilo kontrolisano i simetrično.

Još jedan šok, poput udarca toljagom, prostruja kroz veliki brod dok mu je brzina ponirala ispod četrdeset, pa ispod trideset gravitacija. Zatim dvadeset. Usporavajuće polje čija je mreža prikovala Fetona na kapetanovoj stolici nestade u raspršenom oblaku zaostalih iskrica.

Feton vrisnu od bola kada srce poče da mu kuca. Plašt od nanomaterijala mu je stimulisao nerve i pokrenuo ostale telesne tečnosti. Bio je toliko iznenađen da čak nije ni primetio da mu pluća opet rade.

Pet gravitacija. Trepnu i pogleda oko sebe. Gledan kroz njegove normalne oči, umesto kroz daljinske kamere, komandni most je, ako ništa, bio još lepši, paluba još zlatnija, energetska ogledala su svetlucala još većim sjajem.

Nula. A sad je bio u slobodnom padu.

Šta sada? I šta se, kog vraga, dešava?

Nije mu se dopadao slobodan pad. Bio je na putu da se susretne sa nekom opasnošću za koju nije bio spreman. Ruke su ga svrbele i poželeo je da ima oružje.

Blagi drhtaj prođe kroz komandni most. Moćni karusel, koji je okretao čitav deo broda za stanovanje, poče da se rotira, a komandni most i ostale prostorije smeštene u unutrašnjem prstenu orijentisale su palube pod pravim uglom u odnosu na osu broda, a ne (kao do malopre) paralelno s pramcem.

Vratila se centrifugalna gravitacija, na otprilike pola G. Ovaj karusel (pošto je obuhvatao stotine metara paluba i sistema za održavanje u životu) imao je dovoljno širok prečnik da je Koriolisove efekte mogao da učini neprimetnim za normalna čula.

Hano reče na feničanskom: „Upravitelj pristaništa nam želi dobrodošlicu“.

Da li je upravitelj pristaništa sada bio u izgnanstvu? Ali ne, mora da je on Neptunac, jedno od onih hladnih, spoljnih stvorenja koje nije marilo za konvencije hortatora i zakone Unutrašnjeg sistema.

Ser Frensis Drejk reče: „Je li tako? Divota, ali naša brodica je po svemu veća od pristaništa njinog. Valja da mu mi poželimo dobrodošlicu i pozovemo celo pristanište da priđe i veže se za nas!“

Feton: „Prikaži mi.“

Središnje energetsko ogledalo ožive.

Svetlucajući poput krune, prsten neptunske ambasade se okretao, krećući se tako velikom ugaonom brzinom da je rotacija bila vidljiva golim okom. Blizu ruba točka nalazio se drugi prsten, koji se takođe okretao, ali sa mnogo slabijim efektom. Na spoljnom točku, pod ogromnom gravitacijom koja je vladala na neptunskoj membranskoj „površini“, živele su sve u tom trenutku prisutne Hladne vojvode, a tu se ugnezdila i konstrukcija neurotehnologije poznata kao Duma.

Unutrašnji prsten, u mikrogravitaciji, bio je dom Eremitima i Deci mraza, nekadašnjim slugama, deci i biokonstrukcijama Neptunaca, ali sada ravnopravnim partnerima u njihovim poduhvatima, isprepletanim sa njima na više načina i, ovih dana, ni po čemu od njih različitim, osim po drugačijim formama tela. I oni su bili deo čudnog masovnog uma Dume, kao predstavnici interesa meseca, spoljnih kolonija i Dalekih koji su obitavali u kometnom pojasu.

Hano reče: „Pristali smo, milostivi gospodine.“

Ushićeni feniks, naravno, nije mogao da pristane ni na jednom doku. Za toliki brod „pristajanje“ je značilo tek da će se zaustaviti u blizini neptunske stanice, okružen svim relejima i upozorenjima potrebnim da se drugi brodovi drže podalje od njegove veličine i prostora.

Odisej, pokazujući jedno od ogledala, izjavi: „Druge brodice nam se približavaju. Žele li nam dobrodošlicu ili ne?“

Armstrong raportira: „Uspostavili smo radio kontakt sa neptunskim vozilima. Iniciraju protokol spajanja.“

Druga ogledala pokazaše prizore sa leve i desne strane broda. Grupacije radarskog šuma odaše prisustvo brodova. Doplerova analiza pokaza da su započeli manevre kako bi prišli Ushićenom feniksu.

Jason progovori iza njega: „Gospodine. Poruke sa onih brodova. Neptunska posada je spremna da se ukrca.“

Posada? Da se ukrca?

Jason opet reče: „Gospodine! Vlasnik sa Neptuna, Neoptolem, spreman je da preuzme vlasništvo nad Ushićenim feniksom. Zahteva da otvorite kanale koji vode do brodskog uma, kako bi mogao da ubaci svoje lozinke i rutine da bi konfigurisao mentalno okruženje za bestelesne članove posade. Brodovi sa potrepštinama takođe dolaze i zahtevaju da otvorite portove i dveri skladišta. Fizička posada manevriše u cilju pristajanja. Koji je vaš odgovor?“

Neoptolem. Kombinovani entitet sastavljen od sećanja njegovog prijatelja Diomeda i Ksenofona, agenta Tihog.

Feton ugleda rojeve neprijatelja kako se primiču njegovom brodu. Možda su nekolicinu, možda i većinu, činili nevini Neptunci. Ali lanac komande i Neoptolema je sigurno kontrolisao Sofoteh Ništa. To je, u suštini, značilo da su mu svi oni neprijatelji.

Nebrojeni snopovi svetla i plamičci sa potisnika za manevrisanje treperili su blizu stotine vrata vazdušnih komora na pramcu, blizu mnoštva portova za pristajanje u središnjem delu, blizu četiri gigantska odeljka za skladištenje goriva i tereta na krmi. Ostala energetska ogledala, podešena na druge frekvencije, prikazivala su vezne zrake emitovane sa vanbrodskih kompjutera i umova kako komuniciraju sa prijemnicima, radio antenama i skupinom senzora što su se prostirali uz nadvijenu ivicu velikog pramčanog oklopa. Vanbrodski sistemi pokušavali su da se povežu sa brodskim umom. Preliminarni paketi informacija pokazali su stotine i hiljade fajlova i parcijala koji čekaju da se daunlouduju u brod i njegove sisteme.

Svi njega čekaju. Neprijatelj.

„Gospodine? Koji je vaš odgovor?“

Feton dohvati i otvori memorijski kovčežić.

3.

Unutar memorijskog kovčežića nalazile su se tri karte. Bile su bledunjave maslinastozelene boje, bez ikakvih piktoglifa ili amblema na sebi. Nosile su oznaku „SDMF01 - Fajlovi za odbrambenu modifikaciju svemirskog broda. Vladino izdanje polistrukturalnog stelt mikrokodera i povraćaja (daljinsko upravljanje jedinicama)“.

Feton podiže obrvu. Ushićeni feniks svakako nije bio puki „svemirski brod“. Bio je zvezdani brod. I kakva ružna imena i boje! Da li ovaj Atkins odista nije imao nimalo ukusa? Možda je vojska pržila delove mozga namenjene smislu za umetnost i menjala ih oružjem, ili tako nečim.

Pogleda u srednje sanjanje i informacije o daljinskom stelt upravljanju mu pokuljaše u mozak. Postojala su tri seta rojeva daljinskih jedinica. Prvi se skupljao oko vazdušnih komora; drugi se probio u misaone kutije brodskog uma i premostio sve prekidače i strujne krugove mašinske inteligencije, treći je činila grupa medicinskih daljinskih jedinica skrivenih ispod poda komandnog mosta.

Nije bilo daljih uputstava ili detalja o planu.

Nije ni bilo potrebe za njima. Feton je bio inženjer; znao je koje alatke mogu jedino biti uobličene za određenu namenu. Nije ni bilo potrebe za njima. Feton je bio inženjer; znao je koje alatke mogu biti uobličene isključivo za jednu namenu. Proučio je specifikacije za poslednju, medicinsku grupu daljinskih stelt jedinica i uočio izmene načinjene na njima, uključujući posebne kombinacije koje bi im omogućile da načine transmisione veze između neptunskih neurokola i kola noetičkog čitača.

Jeziva i efikasna smrtonosnost malenih vojnih daljinskih jedinica trebalo je da ga užasne. Umesto toga, iz nekog razloga, uhvati sebe kako se divi surovoj jednostavnosti njihovog dizajna.

I tako je Feton, ne bez tračka zadovoljstva, odgovorio manekinima.

Feton reče: „Okej, momci. Otvorite kanale za komunikaciju. Vodimo ovaj cirkus na turneju.“

4.

Kanal za identifikaciju se otvori. Šifrovana radio poruka nosila je heraldički kod Neptunske Dume, ali i Srebrno-sivih.

Otvori se vizuelni kanal: ogledalo sa njegove desne strane se osvetli zbog nadolazećeg poziva. Pojavi se slika visokog, tamnog ratnika u grčkom teškom pešadijskom oklopu, sa okruglim štitom u levoj ruci i dva koplja od drveta u desnoj.

Na jedan trenutak pun nade, Feton pomisli da je to Diomed. Ali legenda uz sliku predstavi ga kao Neoptolema, koji je samo nasledio pravo na ikone i slike koje je Diomed nekada koristio da se prikaže.

„Gigantu prirode“, reče Neoptolem, „Primeru svega što Zlatni ekumen u zenitu genijalnosti može da načini, Ushićeni fenikse! Nestrpljivo očekujemo tvoju dobrodošlicu. Otvori svoje dveri i brave. Imamo materijale i radnu snagu, galone posade moždanih rojeva, softver, hardver, zeleniš, mokreniš, maleniš, veleniš, bašniš’ i nigdeniš’, svi čekaju sad da se spoje sa tobom. Ovo je divan dan za sve Neptunce! Već sada Duma uzima sopstvene delove i pohranjuje misli o tvom uzvišenom trijumfu - i o mom - u odabrane delove dugoročne memorije! Hajde, Fetone! Primi me kako dolikuje Srebrno-sivima! Nećemo razmeniti moždanu masu preko pora, ali ja ću formirati ruku i, po drevnom običaju, saviti tvoje prste oko mojih i cimnuti tvoju ruku prvo gore, pa dole, da pokažem da ne nosimo oružja, pošto se prvo budemo dogovorili oko toga šta je gore, a šta dole. Predlažem da, ako smo pod ubrzanjem, pravac u kome se krećemo uvek bude smatran za ,gore’!“

Feton se nađe između osećaja zabavljenosti i užasa, čuđenja i straha. Osećaja zabavljenosti, jer ga je ovaj čudni govor u neku ruku podsetio na suvi i ironičan Diomedov humor. Ali to je bio Diomed pre svog venčavanja umova sa Ksenofonom, pre nego što se povezao kako bi sačinio ovog stvora, Neoptolema.

A užasa zbog toga što Diomed mora da nije imao pojma sa kakvim se umom venčava. Ksenofon, agent ili marioneta Tihih, mora da je imao redukcione zamke i misaone crve spremne da ščepaju Diomeda. Brak umova pretvorio se u brutalno silovanje, sa noetičkim čitačima pripremljenim da od Diomeda otmu bilo kakve korisne informacije, spremnim da njegovu ličnost, maštu i sećanja pretvore u alatke i oružje korisno neprijatelju.

Da li je negde postojao neki deo, neki duh Diomeda, još živ unutar užasnog lavirinta stranog mozga, možda svestan onog što mu telo sada čini, svestan pokvarenih ciljeva kojima su mu misli i sećanja sada služili?

Neoptolem reče: „Zašto ne odgovaraš? Zašto ne napneš mišiće obraza kako bi povukao kožu mesa sa zuba, taman dovoljno da pokažeš zube, a ipak ne toliko da izazoveš uzbunu? Znam da je takvo krivljenje lica način da se pokaže prijateljstvo i dobrodošlica.“

Neprijateljev pokušaj da preuzme kontrolu nad Fetonovim oklopom nije imao smisla, osim ako nisu imali nameru da preuzmu i brod. A Neoptolem je bio entitet koji je trenutno imao pravo na brod. Logično, dakle, Neoptolema, i Diomeda pre njega, apsorbovao je neprijatelj.

Neoptolem je govorio: „Kazuj! Tvoji vatreni obožavaoci i verna posada hiperventiliraju od zadovoljstva na pomisao da će leteti do zvezda! Sakupili smo parcijale i cele ličnosti iz svakog kraja Neptunske Tritonske kompozicije da budu posada. Skupili smo materijale koje ti donosimo. Otvori brod da možemo da ubacimo posebno dizajnirane rutine, korisne našim ciljevima, u tvoje tajno jezgro. Tada, čim ukrcamo sve stvari, kakve prepreke će se usuditi da nam ometu kurs? Svi ćemo se uspeti daleko od svetlosti i gravitacije užarenog Sunca, večno uvis (pošto sam već rekao da je pravac u kome se krećemo ,gore’). Da, daleko gore u tamnu beskrajnu noć, a tamo, dalje neg’ što moje oči sežu, dalje od ruku što bi nas zaustavile, izvesne naše želje biće ostvarene.

Feton je oklevao. Da li je stvarno planirao da dopusti svojim neprijateljima da se ukrcaju? Da li je ovaj rat trebalo da vodi on, sam, naoružan samo onim što su mu pružale tri bledunjavo maslinaste karte iz memorijskog kovčega?

Ali, onda je morao da bude sam. Ko je još posedovao telo koje je moglo da se prilagodi ovako nepodnošljivom gravitacionom pritisku?

Ako je ovaj hipotetički plan zahtevao da Feton, glumeći nevinost, dozvoli Neptuncima da se ukrcaju, bilo kakvo oklevanje u ovom trenutku bi upozorilo Sofoteha Ništa, i možda navelo tu jedinku da se zauvek krije. Morao je smesta da odluči.

Feton se sećao da je i konja-čudovište i Skaramuša ubio Atkins, brzim i odlučnim potezima, u okolnostima iz kojih bi se dalo zaključiti da Sofoteh Ništa nije mogao primiti vesti o pogibiji svojih agenata. U najboljem slučaju, Ništa će biti sumnjičav zato što su poruke od Skaramuša kasnile.

Ali, ako je namera Ničeg bila da preuzme kontrolu nad Ushićenim feniksom pre njegovog lansiranja iz Sunčevog sistema, onda je sad ovaj trenutak bio poslednja prilika za akciju zlog sofoteha. Bez obzira na moguću sumnjičavost neprijatelja, Ništa je morao da ukrca Neoptolema, svog agenta, i to smesta.

I tako, da li bi Feton, delajući sam i slepo verujući da će nekako biti u stanju da nadjača agenta koga je poslao nezamislivo inteligentni neprijateljski sofoteh, poslednji izdanak odavno mrtve civilizacije, agent možda naoružan moćima i naukom nepoznatom Zlatnom ekumenu, da li bi Feton trebalo da mu svesno dozvoli da se ukrca?...

Ali činilo se da mu je to dužnost. Bolje da izvršava naređenja i obavlja svoju dužnost, čak iako je ne razume, nego da te dužnosti ostavi neobavljene.

Usmeri misao ka ogledalu.

„Dobrodošli na brod, vlasnici i posado. Rado ću služiti kao pilot i navigator ove brodice. Istraživaćemo univerzum, stvarati svetove po svojoj meri, i činiti sva dela koja smo se ikada usudili da sanjamo. Dobrodošao, Neoptoleme od Srebrno-sivih. Svi ste dobrodošli.“

5.

Otvori i dokovi duž milja trupa Ushićenog feniksa počeše da se polako, veličanstveno, otvaraju

Neprijatelj se ukrcavao hitro i sporo.

Antene i skupine misaonih portova duž Ushićenog feniksa otvoriše se za radio saobraćaj. Feton je pratio upade neprijateljskog softvera i video očitavanja koja su počela da registruju upliv otrova u hijerarhiju besprekornog brodskog uma. To je trajalo par sekundi.

Vrata pramčanih vazdušnih komora otvoriše se onim Neptuncima (a tih je bilo mnogo) čija su „tela“ bila prilagođena boravku u svemiru. Svetlucajući plavo-sivo u svojim elastičnim kućištima, ove mase neurotehnologije padale su kroz prazan vakuum i klizile preko trupa ka vazdušnim komorama. Feton pregleda brodske dijagrame i posla poruku kako bi okupio ekspresne liftove u stambenom odeljku i tamo ih zaključao bez napajanja. Neptunci koji budu ulazili kroz vazdušne komore moraće da putuju miljama dok ne stignu do stambenog odeljka, ili bilo kakvog brodskog sistema kojem bi mogli naneti štetu.

Manje letelice, svemirski karavani i leteće kuće pristizale su do mnoštva portova za pristajanje na sredini trupa. Ovde su dokovi bili prostrani, pola kilometra široki i pet kilometara dugi. Na sreću, karavani koji su tu pristizali su takođe bili izmešani sa pristižućim biološkim tovarom, kanisterima neptunske atmosfere pod pritiskom i arima neptunskih prašumskih kristala pohranjenih u staklenicima. Feton jednostavno deaktivira polovinu svojih robota za utovar i istovar, i preseče protok informacija do jedinice za nadzor tovara. Zatim uputi jedinicu za nadzor tovara da od svih pridošlih osoba i materijala zahteva da pristanu na proveru na prisustvo virusa, zezalica, eksploziva ili samoreplicirajućih afrodizijaka. Pošto su Neptunci, ove mere predostrožnosti neće smatrati čudnim ili uvredljivim. Štaviše, možda će Fetonove mere smatrati odveć slabim.

Estimator u njegovom oklopu omogući mu da izračuna prosek zbrke ili sudara izazvanih ovim opstrukcijama. Proći će dugi minuti dok sve što ulazi kroz središnji deo trupa ne bude uneto i uskladišteno.

Ali druga je priča bila u četiri ogromna skladišta za teret i gorivo kod pramca. Bila su toliko prostrana da nije bilo gužve niti prilike da se izazove zbrka. Čak su i kilometar dugi superbrodovi neptunskih kolonizatora mogli komotno da stanu u pramčana skladišta.

A Neoptolem je bio na jednom od tih brodova. Analiza signalnog saobraćaja pokazala je da se tamo nalaze komunikacioni centri i, verovatno, mozgovi operacije.

Komunikacioni centri zanemeše kada su svi ti brodovi prišli toliko blizu Ushićenom feniksu da im je njegov trup zaklanjao međusobni pogled. Sve jedinice neptunske posade su sada, u suštini, bile izolovane jedne od drugih.

Feton je posmatrao glavni superbrod kako prelazi iz spoljnjeg u unutrašnje pramčano skladište. Brave na vratima nisu mogle biti programirane da igde blokiraju pristup Neoptolemu, pošto je on u tom trenutku bio zakoniti vlasnik Ushićenog feniksa.

Ali, pošto drugi oficiri i osoblje nisu bili vlasnici, oni su, naravno, bili zadržani u raznim hangarima i platformama, bez mogućnosti da nastave dalje. Neoptolemov kilometar dug brod, sasvim sam, lutao je napred ka širokom ambisu unutrašnjeg hangara.

Glavni zvezdani brod se otvori poput cveta, rastavljajući se na delove u zbrkanom naletu nanotehničkog batrganja, okružen izduvnim gasovima. Sferične kapljice i ruke nanotvari zakačiše se za unutrašnje zidove hangara i počeše izgradnju kuća, laboratorija i konglomeratskih komora za Neptunce koji će tu obitavati. Grčki stubovi i zabati i krovovi u džordžijanskom stilu izrasli su iz pregradnog zida, svi orijentisani duž glavne ose Ushićenog feniksa (pravac kretanja bio je ka „gore”).

Feton je sa interesovanjem proučio tu potpuno neneptunsku arhitekturu. Na monumentalnom stubu usred grada uzdizala se Krilata Pobeda koja je držala lovorov venac; ovo je bio amblem Srebrno-sivih.

Iz novostvorenih palata i kolonada što su se još uvek pušile, kraj tinjajućih stubova, engleskih bašti u oblacima pare, usijanih egipatskih obeliska i zadimljenih francuskih trijumfalnih kapija, izašla je povorka kopljanika koja vodila kočije kraljice Viktorije.

Konji i ljudi iz povorke, spolja oblikovani poput ljudi, bili su napravljeni od neptunskog oklopa od polimera, i sijali su poput statua od plavog stakla, ključajući od niti i kapljica složene moždane materije i nervnih kola što su im se protezala duž tela, vidljivih ispod njihove poluprovidne kože. Prizor kraljice Viktorije je bio realističniji, pošto su joj samo lice i ruke sijale ledenoplavom bojom neptunske telesne supstance. Crna haljina i visoka kruna su bile prave. Nažalost, ljudsko telo je bilo premalo da drži svu masu od koje se sastojao jedan neptunski Eremit, tako da je kraljičino telo bilo veliko poput Kolosa sa Rodosa, njena ogromna glava je nadvisivala neke od stubova koji su oivičavali puteve, a kruna češala trijumfalne kapije ispod kojih je procesija prolazila.

Neoptolem na osnovu vlasničkih prava otvori velika vrata koja su vodila od unutrašnjeg hangara do spremišta za gorivo. Ovde se izolacioni prostor koji je okruživao osu pogona protezao na sedamdeset kilometara, ako ne i više. Kada brodski pogon nije bio uključen, u ovom prostoru nije bilo zakrčenja ni opasne radijacije. U stvari, Neoptolem je bio vrlo pametan što je ušao kroz ovaj prolaz: to je bio najbrži način da se od pramca stigne do stambenog odeljka na brodu.

Feton pomisli: bilo bi dovoljno samo jedno jednostavno naređenje mašinama koje kontrolišu glavni pogon. Stoti deo sekunde rada pogona očistio bi tu oblast radijacijom. Ne bi preostala nijedna složena subatomska čestica.

Ali Feton nije izdao to naređenje. Dozvolio je Neoptolemu da priđe sve bliže i bliže, dok mu je ostatak ljudi bio zadržan, bez mogućnosti da ga kontaktira.

Činilo se da su povorka, konji, ljudi, kočija i slično, svi bili deo jednog glavnog organizma koji je u sebi imao ugrađene iste pogone i potisnike kakve je Feton primetio da neptunski izaslanik koristi, tako davno, u gaju Saturnovog drveća: jer, čim se povorka pomerila do širokih bestežinskih okana koja su okruživala glavni pogon, jurnula je niz okno ka pramcu. Ljudi-oblici i konji-stvari bili su napola otopljeni zbog siline ubrzanja, i parčići neptunske telesne supstance počeše usput da otpadaju.

Ogromne ćelije za skladištenje goriva su se, poput beskrajnog geometrijskog niza snežnih grudvi, stotinu kilometara nadnosile nad njima. Stambeni odeljak i brodski mozak, iako velik poput pristojne svemirske kolonije, masivniji od većine brodova, u poređenju sa njima delovali su patuljasto, nalik poput oraha malom mozgu originalne, praistorijske verzije dinosaurusa.

Neoptolem je dolazio.

Feton aktivira maslinaste blede karte koje je pronašao u svom memorijskom kovčežiću. Informacije iz tri grupe daljinskih stelt jedinica pokuljaše mu u mozak.

6.

Brod je bio napadnut. Napad se odvijao više minuta.

Prvi napad je, naravno, bio putem zagađenja misli. Sa prvim daunloudom informacija u brodski um ušli su virusi; oni su editovali sve ćelije za snimanje i posmatranje kojih je brodski um bio svestan, i uskraćivali su Fetonu sve informacije o napadu.

Ali brodski um nije znao za vojne daljinske jedinice koje su ga nadgledale i iz njega uklanjale sve dokaze i svest o postojanju njih i njihova dva bratska roja.

Prvi roj, koji se nalazio kod vazdušnih komora, pratio je Neoptolema i njegovu povorku i prikazao je Fetonu sliku koju mu ćelije brodskog uma za vid nisu prikazivale.

Neke od ljuspica supstance koja je otpadala sa Neoptolemove povorke lebdele su do obližnjih pregradnih zidova, kačile se, rasle i postajale Neptunci. Ovi Neptunci (ili možda neptunski parcijali, daljinske jedinice, ili slugo-stvari; bilo je nemoguće proceniti isključivo posmatranjem staklaste plavo-sive bezoblične mase u kojoj su obitavali) su se raštrkali po izolacionom prostoru i počeli da pričvršćuju disruptere na konstrukciju koja je nosila gorivne ćelije.

Daljinske stelt jedinice su bile manje od bakterija. Neke od njih uletale su u disruptere koje je postavio neprijatelj. Jednom kada bi ušle, emitovale su radijaciju, vibrirale, sondirale. Fetonove mnoge oči snimale su i analizirale. Dao je sopstvenim inženjerskim programima, kao i vojnoj rutini za uništenje (delu softvera daljinskih stelt jedinica za procenu opasnosti) da prouče informacije. I civilni i vojni parcijali za uništenje u njegovom umu složili su se da odatle vreba mala ili nikakva opasnost.

Brodske ćelije za vid prikazivale su Neoptolema kako pristiže uz spoljni rub stambene četvrti. Tu su se nalazile palube brodskog mozga, integrisane ogromne misaone kutije koje su formirale spoljni nivo stambene četvrti. Glavna grupa iz povorke uputila se „gore“ (prema centru karusela) uz okna liftova i tunele za održavanje ka komandnom mostu. Ali, daljinske stelt jedinice (videvši ono što je brodskom umu bilo zabranjeno da vidi) prikazale su drugu grupu kako se odvojila od glavne.

Masa Neptunaca raširila se preko poda čim je prošla palube brodskog mozga. Oni, ili to (Feton nije mogao da pretpostavi količinu individua koje su naseljavale plavo-sivu masu nanomašinerije) su poslali tuce sićušnih puzavica od supstance da se prikradaju duž pregradnih zidova u potrazi za nezaštićenim utičnicama ili misaonim portovima. Povezali su se sa brodskim umom i proverili kako protiče otrovna invazija prvobitnog misaonog virusa.

Neptunci su se pogubili u složenosti brodskog načina razmišljanja. I tako su, naravno, potražili pomoć priručnika i vodiča kako bi otkrili adrese i lokacije suštinski važnih centara mentalne arhitekture koju su želeli da prouče. Otvorili su brodsku misaonu radnju, daunloudovali izvesne alatke i rutine kako bi obavili provere i nastavili sa sabotažom.

Feton se ogorčeno zabavljao. On je projektovao tu strukturu. On je napisao te priručnike. On je snabdeo misaonu radnju i, u većini slučajeva, on je dizajnirao te alatke. Tako je brodski um saboterima prikazivao samo ono što su očekivali da vide.

Pravi brodski um se, naravno, nalazio u Fetonovom oklopu, gde je oduvek i bio. Saboteri su pristupali tek sekundarnim sistemima, repetitorima i bekapu. Uz pomoć drugog roja daljinskih stelt jedinica (onih što su izrasle unutar i oko spojnih tkiva i strujnih krugova misaonih kutija) Feton je lako mogao da nastavi da održava privid.

Ovaj brod, ovaj prelepi brod pripadao je njemu. Poznavao je svaku njegovu liniju i tačku, svaki zglob i gredu, svaki šraf i zavrtanj. Poznavao je brod, a oni nisu. Bio je dete njegovog uma. Da li su zaista mislili da mogu da mu ga oduzmu na silu?

Srednja vrata na ovom nivou su se otvorila i zatvorila. Neoptolem se približavao. Vazdušna komora koja je vodila do komandnog mosta je kružila. Brodske ćelije za vid su prikazale da Neoptolem mutira spoljni sloj svog plavo-sivog oklopljenog tela, praveći prepravke neophodne za ulazak u prostoriju u kojoj su vladali temperatura i pritisak tipični za Zemlju

Feton aktivira treću i poslednju grupu daljinskih stelt jedinica.

Unutar vazdušne komore na komandnom mostu, treći roj mikroskopski malih skrivenih daljinskih jedinica, sitnijih od najsitnije prašine, neprimetnih, slete na površinske delove tela Neptunaca. U trenutku kad su se oklopni slojevi Neptunaca menjali, daljinske jedinice se probiše kroz slojeve ćelija, infiltriraše u interne sisteme Neptunaca, povezaše sa nervnim tkivom, okupljajući se u blizini čvorišta koja su kontrolisala spoljni signalni saobraćaj.

Feton je čekao, napet poput mačke koja posmatra mišju rupu. Ako je Neoptolem posedovao bilo kakvu tehnologiju Tihog ekumena za uočavanje ili borbu protiv ovih daljinskih jedinica, verovatno bi je do sada upotrebio. Neoptolem sigurno ne bi došao na komandni most da je znao za klopku.

Očigledno da nije znao.

Klizna vrata na palubi su već počela da se otvaraju.

Daljinske jedinice unutar Neoptolema počele su da prave medicinske procene koliki pritisak ubrzanja svaka posebna grupa nerava i moždana masa može da podnese.

Sve je bilo tako lako, tako slatko, da bi se Feton grohotom nasmejao da već nije naredio svom plaštu da mu otvrdne telo u čvrstu, nepokretnu formu, otpornu na supergravitaciju, i da mu lice već nije postalo tvrdo poput drvene grede.