Džon Č. Rajt

Ushićeni feniks

ili: Razbaštinjeni u utopiji

Preveo sa engleskog

Ivan Jovanović

DRAMATIS PERSONAE

grupisano po formacijama nervnog sistema (neuroforme)

Biohemijski samosvesni entiteti

Besmrtnici:

Osnovne neuroforme:

FETON PRIM od RADAMANTA, Srebrno-siva majurska škola

HELION RELIK od RADAMANTA, Fetonov otac, osnivač Srebrno-sive majurske škole, per

DAFNE TERCIJUS SEMIRADAMANT, Fetonova žena

TEMER ŠESTI LAKADEMONAC, Tamnosiva majurska škola, zastupnik

GANIS STOUM GANIS, Sinergijsko-sinoetska škola, per

ATKINS VINGT-ET-UN OPŠTENAMENSKO IZDANJE, vojnik

NEGANIS, kćer Ganisova, takođe poznata kao UNMOIKHOTEP KVATRO NEOMORF od Htonske škole Nikadsledećeg pokreta, koje Helion zove „kakofili“

Neuroforme alternativne organizacije, obično zvane Volšebnici:

AO AOEN, majstor-sanjar, per

AO VARMATIR, jedan od vrhovnih lordova Tišine, obično zvanih Labudovi

NEO-ORFEJ APOSTATA, protonotar i predsedavajući Koledža hortatora

ORFEJ MIRIJADA AVERN, osnivač Druge besmrtnosti, per

Kortijalno-talamički integrisane neuroforme, obično zvane: Invarijante:

KES SENEK Logičar, per

Cerebelinske neuroforme:

TOČAK ŽIVOTA, ekološki matematičar, per

ZELENA MAJKA, artista koji organizuje ekološke performanse na Jezeru sudbine

MORSKA STARICA, od Okeanskog protektorata životne sredine

MORSKA KĆER, teraformator Rane Venere

Masovnoumne kompozicije:

ELIMOSINARSKA KOMPOZICIJA, per

HARMONIJSKA KOMPOZICIJA, od Koledža hortatora

BELIPOTENTNA KOMPOZICIJA (raspuštena)

Nestandardne neuroforme:

VAFNIR od MERKURSKE EKVILATERALNE STANICE, per

KSENOFON od DALEKOG, Škola tritonske neuroformne kompozicije, zvane Neptunci

ZINGIS od NEREIDA, zvan i DIOMED, Srebrno-siva škola

NEOPTOLEM, kombinacija Diomeda i Ksenofona

Smrtnici:

LISIČJAK PRVI GVOZDENRAD TRUPOPRAV, pučinac

OŠENKIJO, pučinac

LESTER NIŠTICA HAAKEN, pučinac

DRUZILETA NULA SAMODUŠA, pučinac

SEMRIS od IOA, pučinac

ANTISEMRIS, pučinac

NOTOR-KOTOK JEDINSTVENI AMALGAMIRANI, pučinac

STARAC, baštovan gaja Saturnovog drveća, koji tvrdi da pripada Antiamarantinskoj purističkoj školi, nije identifikovan drugačije

Elektrofotonski samosvesni entiteti:

Sofotesi:

RADAMANTUS, majur-kuća Srebrno-sive škole, kapacitet od milion ciklusa.

VEČERNJA ZVEZDA, majur-kuća Crvene škole, kapacitet od milion ciklusa.

NABUKODONOSOR, savetnik Koledža hortatora, kapacitet od deset miliona ciklusa.

LOVAC, detektiv-konsultant, kapacitet od stotinu hiljada ciklusa.

MONOMARH, pravni zastupnik, kapacitet od stotinu hiljada ciklusa.

Aurelijan, domaćin Proslave, kapacitet od pedeset hiljada miliona ciklusa.

ENEJADA se sastoji od devet sofoteških grupa, svaka sa kapacitetom od preko milijardu ciklusa, uključujući RATOUM, ZAPADOUM, ORIJENT, AUSTRAL, BOREAL, SEVEROZAPAD, JUGOISTOK i druge.

ZEMLJOUM, objedinjena svesnost u kojoj povremeno učestvuju sve zemaljske mašine, kao i mašine u Zemljinoj orbiti: kapacitet od trilion ciklusa.

Simulakrumi, izmišljene osobe, konstrukti:

KOM, Aurelijanov avatar.

SOKRAT i EMPIRIO, Nabukodonosorovi konstrukti.

Sudije Kurije.

SKARAMUŠ, ekstrakt Ksenofona Neptunca.

Izaslanik Diomeda od Nereida.

Sporedni likovi, uključujući istorijske ili izmišljene ličnosti što se pominju u priči:

AO ANDAFANTIJE, Dafnino ime kada je bila Volšebnica.

AJEŠA, koliba-um koju Dafne koristi, kapacitet od deset hiljada ciklusa.

KURTIS MESTRIKT, parlamentarni protonotar, Dafnin prijatelj i klijent.

DŽEJSON SVEN DESET ŠOPVORTI, čije je neobično ponašanje pobudilo zanimanje Sofoteha.

KŠATRIMANJU HAN, predsednik Parlamenta.

UTA NIJEDNA STARK, Dafnina majka.

JUEN NIJEDAN STARK, Dafnin otac.

Istorijske i izmišljene ličnosti:

AO ENVIR DELUZIONISTA, čuven po svom traktatu „O suverenosti mašina“.

AO ORMGORGON TAMNOCRVOTOČNI BESPOVRATNI iz Zbora crnog labuda, kapetan-monarh višegeneracijskog zvezdanog broda Naglfar, i kulturni heroj koji je osnovao Tihi ekumen kod Cignusa XI.

AO SOLOMON NAD-DUŠA, maršal džihada u službi vešca-kralja Koreje, kome je pripisana zasluga za organizovanje poraza Belipotentne kompozicije tokom ere Pete mentalne strukture.

BAKLEND-BOJD SIRANO-D’ATANO, prvi čovek koji je preživeo sletanje na Mars.

ČAN NUNJAN SFIH sa Ioa, istraživač koji je slučajno zapalio Pluton.

DEMONTDELUN, jedan nesrećnik koji je dopao jada na tamnoj strani Meseca.

ENGATRATRION, proslavljeni pesnik s kraja Četvrte mentalne strukture.

HAMLET, lik iz linearno-iskustvenog simulakruma Vilijama Šekspira, era Druge mentalne strukture.

HANO iz Kartagine, koji je oplovio obalu Afrike. Prvi istraživač čije je ime zabeležila istorija.

HARLEKIN, klovn iz italijanske komedije del’arte, era Druge mentalne strukture.

JASON, kapetan Arga, koji je pronašao zlatno runo.

MANKURIOSKO NEUROPATISTA.

MAJKA BROJEVA, cerebelinski matematičar, čiji je diskurs o noetičkoj matematici stvorio temelje noumenalne tehnologije.

NIL ARMSTRONG, prvi čovek koji je ikada zakoračio na Lunu.

OE SEFR AL-MIDR SILAZNIK-U-OBLAKE, rani istraživač Jupitera.

SKARAMUŠ, klovn iz italijanske komedije del’arte, era Druge mentalne strukture.

SER FRENSIS DREJK, otkrio je Severozapadni prolaz.

ALJKAVI RUFUS, prvi pas koji je preživeo sletanje na Mars (pas Bakija Sirana).

PORFIROGENA KOMPOZICIJA, čuvena astronomska sekta.

ODISEJ, kralj Itake, koji je nadaleko plovio kako bi spoznao ljudske umove i običaje, vrativši se iz podzemnog sveta.

VANDONAR, prema jupiterskoj poeziji pre Paljenja, ponirač u oblake koji se toliko izgubio u olujama oko Velike crvene tačke, da čak ni smrt nije mogla da ga pronađe, pa stoga Vandonar večno kruži u oluji, večito tragajući, večito izgubljen.

ZAŠTITNICA JEDINI EKSHARMONIJA, preživeo je prvu misiju sa ljudskom posadom upućenu u sunčevu fotosferu.

1

KIBORG

1.

Vrata se otvoriše na zakrčeni bulevar, prepun materijskih radnji, dramaprostora, relikvijara, javnih pozorišta za deljene forme, kolokvijumskih salona i cvetnih parkova. Jedna složena hidroskulptura što se sastojala od vodopada i vazdušnih potočića širila se po čitavom kraju, počevši od jedne centralne fontane. Tekuća voda lebdela je u vazduhu zahvaljujući subatomskoj reorijentaciji njene površinske tenzije, tako da su se blistavi prozirni lukovi uzdizali ili padali, pljuskali ili kolali, nemarno ravnodušni na zakon gravitacije. Svetlost, što je dopirala kroz visoke prozore duž korzoa, oglasnih banera ili visokih panela što su se otvarali na regionalni mentalitet, odražavala se u letećoj vodi i pretvarala u duge. Posvuda su nežno padale latice lebdećih vodenih ljiljana.

Ispod sve te lepote bila je gruba i otvorena ružnoća. Više od tri četvrtine ljudi bilo je prisutno kroz manekine. To je očigledno bilo mesto namenjeno majurcima, kripticima ili drugim školama što su se znatno oslanjale na teleprezentaciju. Budući da Feton više nije imao pristup nikakvom opažajnom filteru, svi ti ljudi, ma koliko za nekog posmatrača u površinskom sanjanju bili sjajno odeveni ili se elegantno nosili, njemu su izgledali kao redovi i redovi sivih, tupih i bezličnih manekina.

Možda je tim prostorom odzvanjala kakva prelepa muzika; budući da je isključen iz mentaliteta, Feton je za nju bio gluv. Tu i tamo bilo je hostelskih kutija ili bazena, spremnih da prenesu snove ili parcijale, pozive, poruke ili ma kakav oblik teleprezentacije. Svi kanali za Fetona su bili zatvoreni, pa je bio nem. Kao oganj u vazduhu buktala su zmajska pismena, prikazujući poruke nepoznate mu važnosti. Feton nije mogao da čita podtekst ili hipertekst; bio je nepismen. Možda je u srednjem sanjanju i bilo misaonih vodiča što bi mu omogućili da se priseti, kao da je to oduvek znao, gde da nađe javni prevoz koji je tražio. Za njega više nije bilo mnemoničke ­pomoći; Feton je bio u amneziji. Na snopozornicama u vazduhu oko njega zacelo je bilo ukrasa i šareniša, neopisivo ljupkih, ili znakova i mapa koji bi mu pokazali gde je, na tom širokom korzou, put koji je on tražio. Ali Feton je bio slep.

Tu i tamo među manekinima videlo se lice nekog realiste ili vivarijaniste. Kada bi ugledali Fetona, oči bi im otupele, a pogled prešao preko njega, ni ne uočivši ga. Svi opažajni filteri bili su podešeni da ga isključuju. I svet je bio slep za njega.

Očekivao je da će ga baneri u vazduhu munjevito okružiti čim digne pogled. Ali ne. Lebdeli su pored njega, derući se svetlošću i kičastim slikama. Čak su ga i reklame ignorisale.

Nije bitno. Feton pokuša da misli usmeri samo na sledećih nekoliko koraka pred njim. Kako da otkrije gde se nalazi? Kako da nađe Talaimanar? Kako da tamo stigne? A kada se tamo nađe, kako da otkrije zašto mu je Sofoteh Lovac preporučio to mesto?

Moraće da zamoli nekoga za pomoć ili uputstva.

Feton zakorači iza nekakvog žbunja; tekuća voda iz fontana iznad njegove glave obrazovala je mreškavu, providnu tavanicu. Gleda li neko? Pretpostavi da ne.

Sklopi oklop i pokri ga plaštom od nanomaterijala, koji onda isprogramira da izgleda kao ogrtač sa kukuljicom. Potom sam uze malo nanomaterijala iz crne pripijene postave i nacrta krugove oko očiju, koji očvrsnuše u crnu domino masku. I to je bilo to: sada su i on i oklop bili prerušeni. Nadao se da će to biti dovoljno da zavara barem površno ispitivanje. Isprogramirao je oklop da ga prati na fiksnoj udaljenosti, izbegavajući prepreke; što bi Dafne rekla, da priđe k nozi.

Ponovo iskorači na korzo, praćen svojim glomaznim zakrabuljenim oklopom, tri koraka iza sebe. Onda siđe niz stepenište i nađe se na šetalištu pored nekakvog jezerceta, kojim je hodao manji broj manekina no drugde. Video je prava lica; lica načinjena od mesa ili metala, kobrinih krljušti, polistrukturalnih materijala ili energetskih površina. Smejali su se i pričali, signalizirali i opisivali. Vazduh kao da je bio ispunjen karnevalskim uzbuđenjem. Mnogi ljudi su poskakivali ili poigravali dok su šetali, potaknuti muzikom koju Feton nije mogao da čuje. Drugi su skakali preko ograde šetališta kako bi lebdeli među zgradama i statuama u jezercetu.

Nije znao koji se to događaj slavi. Bilo je veoma retko videti toliko ljudi zajedno. Naravno, za njega je zastava ili dekoracija koja je plivala kroz ovdašnji snoprostor, a koja bi mu nagovestila kakva je priroda te prigode, bila nevidljiva.

Ljudi su se smešili i klimali mu u znak pozdrava dok su prolazili, ispunjeni veseljem i dobrim raspoloženjem. „Srećan milenijum! Živeli hiljadu godina!“

Nije ni shvatao koliko mu je nedostajao i koliko će mu tek nedostajati prizor prijateljskih ljudskih lica. Feton uzvrati osmehe, mahnu i doviknu: „I vama hiljadu godina!“

A onda se podseti kako mora da bude oprezan. Teoretski, protokol maskarade neće ga štititi, budući da više nije bio deo proslave, niti deo društva. Ali koliko će ljudi uopšte pokušati da očita njegov identitet ako ga vide da tokom maskarade nosi krinku? Feton je pretpostavljao da većina neće.

Hortatori su presudili da mu niko ne sme pružiti pomoć, utehu, hranu, piće ili sklonište, da niko ne sme da mu proda dobra ili usluge, da nešto kupi od njega ili da mu udeli milostinju. Ta presuda (u teoriji) zapravo nije branila da mu se ljudi obraćaju, da ga gledaju i smeše se, mada će zacelo tako biti u praksi.

Kad bi Feton pokušao da kupi nešto od nekog prolaznika, Aurelijan bi bio pod obavezom da ga upozori kako će biti prokužen zbog dodira sa izgnanikom. Ali sve dok Feton ne pokušava da od prolaznika dobije hranu ili piće, utehu, sklonište ili milostinju, Aurelijan će nesumnjivo biti nem. Sofotesi imaju veoma dugu tradiciju koja im nalaže da ne nude ikakve informacije dobrovoljno koje se od njih izričito ne traže.

Sve je to bilo veoma teško za njega. Jedan par se šetao držeći se za ruke i delio projekcije svoje buduće dece iz svog albuma sa venčanja. Feton se nasmeši, ali odbi da uzme jednu. Jedna devojčica (ili neko tako odeven) poskakivala je i lizala lebdeće balon-pecivo, pa mu ponudi griz; Feton je potapša po glavi, ali njeno pecivo nije ni pipnuo. Kada jedan nasmejani vinožongler, okružen muzičkim petardama i balansirajući na lopti, prođe pored njega i pokuša da mu u ruku gurne čašu šampanjca, Feton nikako drugačije nije mogao da odbije, nego da otrgne šaku.

Žongler se namršti, čudeći se zbog Fetonove nepristojnosti i diže dva prsta, kao da hoće da otkrije ko je Feton zaista. Ali žongler je bio ometen kada je na njega skočila jedna vitka, naga ginomorf, sa stotinu stimulacionih šalova što su lebdeli oko nje, i zagrlila ga strastveno i pijano. Pevajući himnu posvećenu Afroditi, njih dvoje nastaviše da se kotrljaju, dok su žonglerove boce i čaše padale na sve strane.

Feton pusti da ga gomila ponese niz šetalište.

Gužva je popustila kada je stigao do jednog reda prozora, visokih dve stotine stopa ili više, koji su se otvarali na jedan balkon veći nego bulevar. Svi skupa izađoše na taj balkon. Feton se pope na pijedestal na kojem je bila statua Orfeja u njegovoj pozi Oca Druge besmrtnosti. Kamene ruke držale su simbol u obliku zmije koja grize svoj rep. Feton gurnu nogu u kamene gujine prstenove i visoko se podiže, osvrćući se nad glavama mase.

Nekoliko manjih kula i malih nebodera dizalo se iz balkonske ograde, kao oni koralčići po obodu superkule svemirskog lifta.

Iza balkona, videlo se kako se metropola u tri koncentrična kruga širi od planinskog podnožja svemirskog lifta. Središnji i najstariji, centralni krug, sastojao se od ogromnih građevina bez prozora, oblikovanih u skladu sa jednostavnom geometrijom; divovskih kocaka, polulopti i polucilindara, jarkih primarnih boja, međusobno povezanih rektilinearnim linijama kretanja i pametnim putevima. Arhitektura je bila u skladu sa Objektivnom estetikom, tako da su oblici zgrada, ploča i tabli bili rigidno stereotipni. U tom delu grada nije bilo puno kretanja; ljudska bića osnovne neuroforme patila su od tendencije da te bezlične zgrade i divovske monolite smatraju nepodnošljivim. U tom središnjem prstenu uglavnom su se nalazile sofoteške komponente, skladišta i manufakture. Tu su živele i Invarijante, koje nisu imale želje za lepotom, zadovoljstvom ili neefikasnošću, pa su boravile u četvrtastim spavaonicama raspoređenim u redove i redove mrtvačkih sanduka.

Drugi prsten bio je sagrađen u skladu sa Standardnom estetikom. Tu je bilo crnih bazena i jezera nanomašinerije, sa mnoštvom potočića i jaraka, što su se penili belom penom dok je crni materijal hrlio iz jednog u drugi. Sićušni vodopadi nastajali su tamo gde su kaskadni separatori mešali i organizovali komponente. Svako jezero bilo je okruženo lažnim drvećem i nanomanufakturisanim koralnim bioformacijama. Stotinu solarnih suncobrana u bojama orhideja pružalo se ka suncu. Kuće i prisustvene odaje bile su obrazovane od nekakvog čudnog rastinja, nalik na školjke; spirala za spiralom, blistava od svetlucavog sedefa, dizala se ka nebu. Plavo-crna, tamnobiserna, blistavosrebrna i prošarana plavo-siva boja dominirale su prostorom. Misaoni vrtovi, zborna mesta i sveti krugovi bili su raštrkani po tom području, skupa sa nimfarijumima, majčinskim drvećem i pozorničkim bazenima. Volšebnici i Osnovni više su voleli haotične fraktalne i organske oblike Standardne estetike. Široka područja vrtova bila su zauzeta decentralizovanim telima Cerebelina.

Iza, na okolnim brdima, dominirali su zeleni gajevi i beli zamkovi. Bio je to Estetski konsenzus, kojem su uglavnom bili priklonjeni majurci i Osnovni prve generacije. Grčki stubovi marširali su duž vrhova brda; formalni engleski vrtovi počivali su u zelenim senkama ispred veličanstvenih kuća sagrađenih u džordžijanskom, neorimskom ili strogom aleksandrijskom stilu.

Feton u daljini ugleda široko jezero. Na jezeru je bilo stotinu nekakvih prilika, nalik na jedrenjake oklopljene draguljima, čija su jedra imala teksturu kao tuce leptirovih krila, okruženih svetlošću.

Sada je Feton znao gde se nalazi. Taj grad je Kisumu, južno od Eteopije, sa pogledom na jezero Viktorija. U potpunosti je shvatao zadivljenost i uzbuđenje što je vladalo masom. Jer te velike prilike u jezeru bili su Duboki.

Bili su to poslednji pripadnici nekada velike rase Jupiterskih poluvolšebnika, jedinstvene neuroforme što je kombinovala elemente cerebelinskih i volšebničkih struktura nervnog sistema. Nekada su jezdili olujama i plivali kroz metansku atmosferu Jupitera, koja se odlikovala visokim pritiskom, pre njegovog paljenja. Kada je došlo vreme da okončaju svoj način života, odlučili su se da uđu u kitolika tela i spavaju na dnu Marijanske raseline, gde su dozivali jedni druge i ispredali pesme i sonarne slike u vezi sa neizmernim, tužnim i drevnim emocijama, samo njima znanim; i u toj dubini stvarali zvukove koji su ih podsećali na one pesme i osećaje što su ih njihova stara, Jupiteru prilagođena nemanska tela nekada stvarala u beskrajnoj atmosferi tog gasnog diva – ali nisu mogli da ih povrate.

Jednom u svakih hiljadu godina, samo za vreme milenijuma, budili su se iz svojih tužnih snova, razvijali slavljeničke dragulje i višebojne membrane i jedra duž svojih gornjih paluba, pa se dizali na površinu i pevali na vazduhu.

Po jednom drevnom sporazumu, njihove velike pesme nisu smele biti snimljene, niti je ikome bilo dopušteno da priča o tome šta je čuo ili sanjao kada ga je ta muzika obuzela.

Nije ni čudo što je toliki broj ljudi bio telesno prisutan.

Fetonu je srce bilo u grlu. Samo je jednom ranije čuo pesme Dubokih, budući da tokom svoje druge milenijumske maskarade, za vreme Argentorijumovog upravljanja, nije prisustvovao toj ceremoniji. Taj jedini put, pre tri hiljade godina (za vreme Kuprikijanovog upravljanja) pesma mu je pevala o prostranstvu, praznini i osećaju beskraja. Bilo je to kao da je Feton zaronio u široke prostore jupiterskih oblaka; ili u daleko šire krajeve između zvezda.

Duboki su prvobitno bili dizajnirani i da služe kao živi svemirski brodovi, sposobni da plivaju kroz radijacijom i prašinom ispunjenu prazninu između jupiterskih meseca i da tolerišu skoro nezamislivu vrelinu ponovnog ulaska i niskog poniranja u Jupiterovu atmosferu. Ali rani uspesi u čišćenju prostora oko Jupitera i kroćenju jupiterske magnetosfere učinili su te svemirske puteve bezbednim i ekonomski isplativim za brodove obične konstrukcije; postavljanje nebeskih udica učinilo je te opasne ponovne ulaske u atmosferu nepotrebnim. Nestao je način života Dubokih; uklonjena je opasnost i romantičnost svemirskog putovanja. Feton je sve to bio čuo u njihovoj pesmi, tako davno. To je u njemu zasadilo ono seme što mu se rascvetalo u sopstvenu želju da prigrli svoj san o zvezdanom putovanju.

Dafne je bila ta koja ga je dovela da to čuje. Ali, da li je to bila Dafne Prim, ili njena lutka izaslanik, Dafne Tercijus? Feton nije mogao da se seti. Možda je nedostatak korisnog sna počeo da mu utiče na pamćenje.

Feton skoči sa pijedestala i poče da se gura kroz masu, pokušavajući da ode što dalje. Jer Duboki nisu poklanjali svoju veličanstvenu i tužnu muziku. Svi oni koji ne isključe muziku iz svojih opažajnih filtera moraće da plate nadoknadu sa svojih računa; a kada računari primete da Feton ne može da plati, biće raskrinkan. Kada se to dogodi, niko mu, naravno, neće pomoći. A ne treba ni spominjati da će se predstava odložiti, pa će tako svima propasti popodne. (Zaprepastio se kad je otkrio da mu je i dalje stalo do komfora i zadovoljstva svojih bližnjih, iako su ga odbacili. Ali čudesnost one prve simfonije Dubokih koju je nekada čuo i dalje mu je opsedala pamćenje. Nije želeo da umanji radost ljudi srećnijih od njega.)

Gomila se proredila kada je obišao svemirski lift i došao do strane što je bila okrenuta dalje od jezera. Nekoliko dirižablova, jednako velikih kao sami kitovi, bilo je usidreno sa nosevima priljubljenim uz kule što su se dizale sa strana balkona. Zmajska znamenja u vazduhu pokazivala su njihove putanje i vremena polaska i dolaska, ali u formatu koji Feton nije mogao da pročita.

Feton zaustavi jednog prolaznika, ženu odevenu kao piretičar. „Oprostite mi, gospođice, ali moj saputnik i ja tražimo put za Talaimanar.“ Pokaza ka zakrabuljenoj prilici što je zapravo bila njegov oklop, koja je ćutke stajala iza njega. Ono što je rekao nije u potpunosti bila neistina: „Moj saputnik i ja učestvujemo u maskiranoj igri jurki, pa nam nije dopušteno da pristupimo mentalitetu. Možete li mi reći kako da pronađem najbliži pametni put?“

Ona nakrivi glavu. Njene razigrane oči bile su okružene plamenim vencima, a dim joj se izvio sa usana kada se nasmešila. Kada je progovorila, Feton nije imao rutinu koja bi njene reči prevela na njegov jezik, gramatiku i logiku.

Pokuša jednostavnije: „Talaimanar... Talaimanar... Pametni put?“ Pantomimom pokaza klizanje po površini bez trenja, mašući rukama, tako da se ona zakikota.

Po njenim izražajnim gestovima zaključi kako hoće da kaže da pametni putevi ne rade; ona mu pokaza obližnji vazduhoplov i nežno ga gurnu po ramenu, kao da želi da kaže: Idi! Idi!

Feton se ukoči. Da li mu je to upravo pomogla, ili ponudila da ga preveze nekim brodom u njenom vlasništvu? Po očima joj se videlo da nije uzbunjena; sudeći po njenom izrazu, Aurelijan je nije upozoravao tajnim glasom. Žena se okrenu, poneta talasanjem gomile. Očigledno da nije bila vlasnik.

Feton se pope uz kosinu. Kada se približi, vide da vazduhoplov na sebi nosi heraldički znak Okeanskog protektorata životne sredine. Bio je to teretnjak, i to možda baš onaj što je jednog ili više Dubokih preneo iz Pacifika do jezera Viktorija.

Masa se utiša. Duboki su na jezeru zauzimali položaj, šireći svoje membrane za pevanje. U vazduhu se osećala napetost i iščekivanje. Feton nevoljno zakorači preko pozlaćenog praga okna i uđe u brod, osvrnuvši se preko ramena.

Ogromni ekrani za uveličavanje, usmereni na daleke Duboke, zalebdeše nad ivicom ogromnog balkona. Na slici su se videli Duboki, visoko i široko razapetih jedara, nepokretni na površini jezera, svi pramcima okrenuti prema Dubokoj matrijarh-dirigentkinji, koja se kao planina dizala nad svojom decom, a njenih milion pevajućih zastava izgledalo je kao jesenja šuma na planinskom obronku.

Feton je vukao noge. Očajnički je želeo da čuje tu poslednju pesmu. Izuzev sopstvenog zviždukanja ili muzike sa reklama kraj kojih bude prolazio, Feton više neće moći da čuje muziku: niko neće svirati za njega; niko mu neće prodati snimak.

Pribra se i okrenu leđa. Okno se ćutke zatvori za njim.

Paluba je bila napuštena. To mesto je bilo prazno.

2.

Pred njim se pružala opservaciona paluba, tapacirana u boju burgundca, postavljena malim stolovima i formulacionim štapovima od stakla i belog porcelana. Antikvarni kalpaci za čitanje, popločani ukrasnim mesingom gnezdili su se u tavanici. Red ležaja sa vidiprstenovima u malim sudovima sa strane bio je okrenut ka visokim prozorima što su gledali na pramac. Paravani za privatnost oko ležajeva trenutno su bili sklopljeni i providni, ali Feton je svejedno video avetinjske poluslike stvorenja iz japanske mitologije kojima je staklasta površina bila oslikana.

Nije prepoznao o kojoj je estetici reč. Možda je to nešto starije od objektivnog perioda? Šta god da je bilo, bilo je bogato i elegantno.

Feton pođe napred, a njegov oklop za njim. Podiže ruku da učini gest za otvaranje kanala, a onda se zaustavi, tužno pogleda šaku, pa je spusti. Više ne može da pristupi nekoj informaciji pukim usmeravanjem misli ili pokreta ka njoj – nikad više. Ali reče sebi kako neće biti teško da se navikne. On je Srebrno-sivi; a govorenje glasom bilo je jedna od tradicija koje su Srebrno-sivi marljivo gajili.

„Ko je to ovde? Kakvo je ovo mesto? Ima li koga?“

Odgovora nije bilo. Pođe ka ležajevima, pa oprezno sede.

Paravan za privatnost sa njegove leve strane bio je napola otvoren, tako da je jedan providni panel bio između njega i levih prozora što su gledali na balkon. U okviru rama paravana, prizor je imao više boje i životnosti nego drugde. Svi sivi manekini u tom ramu odjednom su dobili boju, kostime i pojedinačna ljudska lica. Iznad njih, kroz vazduh su lebdeli barjaci i displeji. Ali svaki manekin koji bi izašao iz okvira ponovo bi postao siv, a barjaci bi nestali.

Paravan za privatnost mora da je bio podešen na površinsko sanjanje, shvati Feton. Bio je to nekakav antikvitet koji je mentalne slike prevodio u svetlosne. Neko vreme se zabavljao okrećući glavu levo-desno, tako da su različiti delovi balkona, čas sa desne, čas sa leve strane, dobijali boju i veselost. Sivi manekini bivali su preobraženi u dvorjane od kojih je zastajao dah, fantastično odevene, a onda, drugim pokretom glave, ponovo bi se pretvarali u sive manekine.

A onda je, posred sveg tog veselja, video jednu priliku odevenu u belu i ružičastu čipku, sa trorogim šeširom, lica izobličenog kukastim nosem i kukastom bradom. Bio je to Skaramuš. A iza njega su bili Kolumbina u svojim bludničkim suknjama i Pjero, bledoga lica, u vrećastoj beloj odeći. Tri lika iz pantomime smisleno su se probijala kroz gomilu; glave su im se istovremeno okretale levo-desno, metodično pretražujući masu pogledom.

Približiše se jednoj prilici odevenoj u zlatni oklop; ali ne, to je samo bio neko odeven kao Aleksandar Veliki, u pozlaćeni oklopni prsnik. Aleksandar Veliki zbunjeno ih pogleda; troje klovnova iz pantomime se pokloniše i počeše da se blesave, a Aleksandar se okrenu. Skaramuš i njegovo dvoje saradnika na tren se ukočiše, kao da primaju uputstva iz nekog udaljenog izvora.

Feton pokuša da ubedi sebe kako je to samo neko slučajno odenuo te kostime. Ksenofonov agent ne bi bio toliko nemaran da nastavi da se oblači u isti kostim kao ranije. To su nesumnjivo bili Crni majurci, koji su tražili Fetona da bi mu se izrugivali ili ga ponižavali, odeveni na način na koji je Feton opisao da je njegov neprijatelj bio obučen. Bilo bi veoma lako kopirati taj kostim iz javnih beležaka hortatorskog upita.

Samo što su Crni majurci sa lakoćom mogli da iz mentaliteta otkriju gde je Feton. Hortatori su nesumnjivo postavili upadljiva obaveštenja kojima su svima saopštili šta je Feton učinio, gde se nalazi i kako da ga izbegnu. Samo neko ko ne želi da za sobom ostavi traga pokušao bi da Fetona pronađe očima.

Kao da su potaknuti nekim nemim signalom, troje klovnova iz pantomime sada krenuše ka pristaništu za vazduhoplove. Pogledi kao da im se sretoše sa Fetonovim, kad se zagledaše u prozore iza kojih je stajao, a onda ti pogledi skrenuše ka Fetonovoj levoj strani, gde je bio njegov oklop, skriven plaštom sa kukuljicom.

Feton samome sebi kaza: Zacelo ne traže dve prilike, jednu u crnini, a jednu u ogrtaču.

Ali tri prilike počeše da se guraju kroz gužvu prema pristaništu za vazduhoplove. Zađoše izvan okvira ekrana za privatnost i odjednom postaše samo tri anonimna siva manekina izgubljena u moru sličnih.

Feton začkilji, ali, odvojen od mentaliteta, nije mogao da pojača svoj vid, načini belešku ili pokrene program za detektovanje kretanja kojim bi otkrio koja tela u gomili su ona što ih on traži. Tako isključen, bio je slep i sakat. Njegovi neprijatelji dolaze, a on je bespomoćan.

Nije mogao da pošalje responderski puls kojim bi otkrio serijske brojeve manekina koji su u celu stvar bio uključeni; nije mogao da pozove pozornike. Ako se uloguje na mentalitet da ih pozove, potomci neprijateljske virusne civilizacije prestaće da se kriju i napašće ga istog trena kad otvori kanal.

Postoji li neki način da pomoću kola u svom oklopu pošalje kakav signal što će sadržati samo glas? Feton skoči sa ležaja i zabaci kukuljicu prilike što je stajala iza njega. Pažljivo osmotri kontaktne tačke i misaone portove na naramenicama oklopa. Bio je tu jedan energetski ripiter koji bi mogao da se našteluje na radio frekvencije odvojene za pozornike; bila je tu i osetljiva ploča koja bi mogla da reaguje na glasovne komande. Samo mu je bila potrebna prenosna žica kojom će spojiti jedno sa drugim.

Ali njegov nanomašinski plašt nije bio u stanju da tu žicu proizvede. Mogao bi da je kupi za pola novčića u svakoj materijskoj radnji... da mu je to dopušteno. Kako stvari stoje, mogao bi da emituje samo glasnu buku, lišenu značenja. Vrisak. Vrisak koji niko ne bi čuo.

Onda se vrati pred paravan za privatnost i pokuša da ga okrene ka delu gomile blizu podnožja kosine što je vodila do tog broda. Paravan nije hteo ni da mrdne. Feton nije mogao da vidi gde su manekini koje neprijatelj kontroliše.

Šta sad? Samo kad bi bio lik iz neke od snodrama što ih je pisala njegova žena, mogao bi da nađe zgodnu sekiru ili gvozdenu šipku, pa da pojuri dušmanima u susret, vitlajući motkom, košulje pocepane kako bi se videla njegova muževna ramena i dlakave grudi. Ali snaga neće biti ni od kakve koristi protiv tih manekina; um koji ih je pokretao nije čak bio ni telesno prisutan.

A ni od pameti nema pomoći, ne ako, zapravo, Sofoteh Ništa usmerava njihove postupke – sofoteh dovoljno pametan da se kreće kroz Zemljin mentalitet, a da ga Zemljoum ne primeti.

Šta mu je preostalo? Čistota duha? Moralna ispravnost?

A ako bi kakva moralna osobina bila uključena u čitavu stvar, šta bi to moglo biti? Poštenje? Otvorenost? Slepa odlučnost?

Feton na tren razmisli, prikupljajući hrabrost. A onda zbaci ogrtač sa oklopa i naredi crnom materijalu da ga obavije, a zlatnim delovima da legnu na svoja mesta. Spusti vizir.

Priđe vratima vazduhoplova i širom ih otvori, pazeći da ne pređe prag. Stajao je na vrhu kosine, malčice iznad obližnje mase. Tri siva manekina neumoljivo su se probijala ka podnožju; vođa zastade sa jednom nogom na kosini, a njegova slepa bezlična glava odjednom se podiže kad ugleda Fetona kako u svom blistavom adamantinskom oklopu stoji iznad njega.

U tom trenu, sa površine jezera Viktorija začu se niska treperava nota sablasne lepote, kao uzdah nekakve tužne oboe i, dobivši na snazi, ispuni čitavo nebo. Bila je to prva nota uvertire, prvi glas hora. Beše dovoljna da Fetonu pohrle suze na oči. Sa izuzetkom ta tri manekina pred njim, svi ostali gledaoci bili su okrenuti ka udaljenom jezeru, sa izrazima opčinjenosti i čuđenja na svojim licima, kao ljudi poneti snom.

Feton dodirnu energetski ripiter na naramenici. Ništa nije čuo, ali znao je da je glasan puls, kao povik, prošao obližnjim radio kanalima.

Nota zatreperi i zamre. Vazduh se ispuni ne muzikom, već tišinom.

Feton je primećen. Duboki više nisu pevali. Neki signal, za Fetona nečujan, proleteo je kroz okupljenu masu. Uz besno mrmljanje, siktanje i žamor, hiljadu lica okrenuše se prema njemu. Svi se pogledi usredsrediše na zlatnu priliku.

Tri manekina u podnožju kosine smesta se ukočiše. Šta god da su smerali da urade Fetonu, očigledno nisu želeli da to učine pred očima javnosti.

Besni žamor pretvori se u krik. Beše to užasna buka, kakvu Feton nikada ranije u svom životu nije čuo; zvuk hiljadu glasova koji su od njega zahtevali da se izgubi, da ode, da pusti da se ceremonija predstave nastavi. Umesto muzikom, vazduh je sada bio ispunjen besnim urlanjem, oštrim pitanjima i zvucima mržnje.

Tri manekina i dalje su nepomično stajala u podnožju kosine. Feton podiže ruku i prstom pokaza na njih. Znao je da nema tog ljudskog uha što bi ga čulo ili razaznalo njegove reči od tolikog urlanja mase; ali takođe je znao da ga sada ne slušaju samo ljudski umovi. Takvi događaji brzo su punili kanale za vesti i tračarenje; sve što učini, biće analizirano od strane masovnih umova i sofoteha.

„Među vama su neprijatelji Zlatnog ekumena. Ko projektuje u ova tri manekina? Gde su pozornici da me zaštite od njihovog nasilja? Ništa! Iako se odlikuješ superiornim intelektom, ne možeš i ne usuđuješ se da me otvoreno napadneš; tvrdim da si kukavica!“

Okupljenom gomilom ponovo prođe žamor. Na svim licima jasno su se videli prezir i neverica, zgađenost i bes. A onda, jednako iznenadno, pogledi usredsređeni na njega naglo otupeše i postaše staklasti. Vođena neizgovorenim opštim pristankom, masa je podešavala svoje opažajne filtere da ga ignorišu; možda su okupljeni ljudi i otvarali redakcione kanale kako bi ga zaboravili i kako bi u potonjim godinama njihova sećanja bila neukaljana buncanjem jednog ludaka. Kao da vetar duva kroz žitno polje, jednim pokretom, čitava gomila se ponovo okrenu ka jezeru.

Feton se sumorno nasmeši. Eto moralnog greha društva koje se previše oslanja na opažajne filtere i njima falsifikuje svoju realnost. Realnost ne može biti lažna. Duboki nisu koristili ništa ni nalik opažajnim filterima. Ako su Duboki na nekom kanalu otvorenom ka mentalitetu, i dalje će biti svesni Fetona i odbiti da dar svoje pesme ponude nekome kao što je on, nekome ko neće i ko ne može da im se zahvali, oduži ili uzvrati dar. Masa može da ga ignoriše; ali Duboki neće da pevaju.

Da li oni to čekaju da ode? Mora da je bar nekome palo na pamet da će mu biti potrebni sati i sati da bi peške izašao iz dometa duboke pesme. Zar su svi oni bili voljni da čekaju toliko dugo? Takođe je trebalo da se neko priseti da Feton, po pravilima izgnanstva što mu je nametnuto, ne može da plati prevoz niti bilo kakav transport ili ga prihvati kao milostinju. Jedina preostala logična opcija bila bi da se on na taj prevoz primora, a da ga niko ne pita.

Bio je to sukob volja. Ko je bio spremniji da istrpi neugodnost nastalu Fetonovim izgnanstvom? Feton, koji zna da je u pravu, ili masa, koja možda gaji neku malu sumnju u to da li su se hortatori baš potpuno ispravno poneli?

Ako su oni koji mu se suprotstavljaju sasvim uvereni u moralnu ispravnost svog stava, mislio se Feton, jednostavno će pozvati pozornike da ga odatle uklone. Ako ne...

Vrata mu se zatvoriše pred nosom. Kosina i vođice povukoše se u kulu za pristajanje. Feton oseti kako se paluba pod njim kreće.

Vazduhoplov ga nosi dalje odatle. On priđe prozorima, nadajući se da će još jednom ugledati tri manekina u podnožju sada uvučene kosine. Video ih je, ali sada su im ruke mlitavo visile, a glave i ramena bili pognuti, što je bio znak da više nisu nastanjeni. Ksenofonov agent (ili Sofoteh Ništa, ili ko god ili šta god da se u njih projektovalo) prekinuo je vezu i pobegao.

U veličanstvenom širokom potezu, kule i široki balkon oko svemirskog lifta prođoše pored opservacionih prozora. Svet se nagnu pod izvesnim uglom, a vazduhoplov polete naspram vetra, dobijajući na visini.

Feton na tren oseti zadovoljstvo pobede. Ali taj trenutak brzo prođe, a oči mu se ispuniše tugom, kada daleko ispod prozora vide plavu pučinu jezera Viktorija. Sunčeva svetlost bleštala je sa površine jezera, a visoki udaljeni oblaci odražavali su se u njegovim dubinama. Među svim tim odrazima, Feton ugleda flotilu drevnih bića sa svojim široko raširenim membranama za pevanje. Ali bio je predaleko da bi čuo išta drugo no slabašan, tužni, daleki odjek.

Čak i da se, nekim čudom, njegovo izgnanstvo sutra okonča, Feton nikada neće čuti šta to Duboki sada pevaju, jer to neće biti snimljeno i niko mu o tome neće pričati.

Feton se odjednom okrenu i priđe prozorima pramca, zagledavši se u afrička brda i nebo što se pružalo pred njim.

3.

Srebrni pojas obale prođe ispod njega. U daljini se pružalo bes­krajno kobaltno-plavo polje, prošarano belinom – Indijski okean.

Feton glasno reče: „Gde me to vodite?“ Odgovora ponovo nije bilo. Pronašao je dvoje vrata u zadnjem delu opservacione palube, sa dva uzana prolaza što su vodila gore i dole. Odluči se za gornji i zaputi u istraživanje.

Na gornjoj palubi bez ijednog prozora, okruženo masom kablova i uređaja, bilo je neko šestonogo biće, sa šest ruku ili pipaka što su sezali iz središnje moždane mase u kontrolne interfejse. Žice su vodile u kupastu glavu. Delovi tela bili su popločani metalom. Tri lešinarska lica gledala su u tri pravca iz središnje moždane kupe. Koža je bila načičkana i izbušena priključcima i utičnicama, ulazima i izlazima. Višestruki prijemnici dopunjavali su migracione instinkte i osećaj za letenje ugrađene u glave ptica navigacionim merenjima i iscrtavanjima za orbitu i površinu.

„Vi ste kiborg aviona-lovaca“, iznenađeno se ote Fetonu. Nikada nije video tako nešto, a da nije bilo u muzeju.

Lešinarske oči hladno ga pogledaše. „Više ne. Sva sećanja na rat i borbene letove, vazdušnu borbu, sistemsko preletanje, bombardovanje sa poniranjem i sve takve misli i prisećanja davno sam, veoma davno, prodao Atkinsu od Ratouma. Neka sada on ima košmare. Neka se on seća spaljenih sela i zaselaka i vrištanja ružičastih beba-šuma. Ja se sada sećam cveća i mačića, pesme kitova i oblaka nad okeanom; sada sam spokojan.“

„Znate li ko sam ja?“

„Izgnanik; i to basnoslovno bogat izgnanik, sudeći po tom oklopu koji nosiš. Čuven, sudeći po saobraćaju na komunikacionim kanalima potaknutim tvojim kretanjem. Čitav svet je zaboravio, pa se onda, jednako iznenadno, čitav svet ponovo setio moćnog broda koji si sanjao; svi umovi u mrežama i dalje se ustručavaju od tebe; svi se glasovi protiv tebe bune. Da li si ti taj?“

Feton se zapita kako to da stvorenje nije otkrilo njegov identitet običnim zagledanjem u srednje sanjanje. „Znači, gospodine, niste povezani sa mentalitetom?“

Tri lešinarske glave glasno škljocnuše svojim kukastim kljunovima. „Ha! Prezirem takve stvari. U meni nema ničeg što želim da prevaziđem. Neka se deca igraju; ja ne učestvujem u proslavi Zlatnog ekumena.“

„Sada se i meni čini da ni ja neću učestvovati. Pogodili ste, gospodine. Ja sam Feton Prim od Radamanta.“

„Više ne. Zacelo si Feton Nula od Ničega.“

Fetona to pogodi pravo u srce. Naravno. Više nije imao kopije sebe u ni u jednoj banci. Više nije bio Feton Prim, prva kopija uskladištenog obrasca. Bio je nula. Onog trena kada umre, više ga neće biti. Nije pripadao nikakvom zamku, nijednoj školi.

Feton upita: „A ne bojite se da razgovarate sa mnom?“

„Koga da se bojim? Koledža hortatora? Sofoteha? Skorojevići! Ja sam stariji od Koledža hortatora; stariji od svih sofoteha. Stariji sam od Federalnog Ekumenskog Komonvelta.“ (Bilo je to staro ime za Zlatni ekumen.) „Sve su to nežne strukture, koje nisu zasnovane na pravoj snazi. Sve će to minuti, a ja ću ostati. Moj način života zaboravljen je, ali vratiće se. Za sada se ne sećam ničeg sem mačića i oblaka. Ali vratiće se sećanja na decu u plamenu.“

Bile su to hrabre reči, ali Feton se podseti kako mu taj kiborg nije ni prodao prevoz, niti dao milostinju. Fetonov pravni status, u tom trenutku, bio je negde između slepog putnika i žrtve otmice.

„Ko ste vi, gospodine?“

„To nije ispravan format. Ti, prestupniče, stranče, izgnaniče, moraš ispričati svoju priču; ja, ljubazni domaćin, ispričaću svoju nakon toga – ono malo što postoji. Ovde nema računara da ubaci automatsko pamćenje jednog u drugog.“

„Ja sam Srebrno-sivi. Mi smo zadržali običaj upoznavanja i razmene informacija pomoću govora...“

„Bio si Srebrno-sivi. Kako je došlo do toga da izgubiš svoje neizmerno bogatstvo? Čime si zaslužio mržnju čitavog čovečanstva?“

„Sanjao sam san kojeg su se oni bojali. Nema nikakvog ekonomskog razloga da se dosegnu zvezde; zvezde su predaleko, a ovde vlada obilje svega, i to bez ugnjetavanja. Ali moj razlog nije bio razložan; želeo sam slavu, veličinu, da učinim ono što ranije niko nije; a moje bogatstvo bilo je samo moje i mogao sam da ga potrošim ili protraćim kako god sam hteo. I stoga sam sagradio najveći brod koji je naša nauka mogla da stvori: Ushićeni feniks, šuplju aerodinamičnu glavu koplja, dugačku stotinu kilometara od pramca do krme, šupljeg trupa potpuno ispunjenog antimaterijskim gorivom, a trupa načinjenog od krisadamantijuma, iste te neranjive supstancije u kojoj me vidite odevenog, stvaranjem jednog po jednog veštačkog atoma, po neverovatnoj ceni. Odnos goriva i mase takav je da se mogu održa­vati brzine bliske svetlosnoj. Ali Koledž hortatora se bojao...“

„Znam čega su se bojali. Bojali su se rata. Rata na nebesima.“

„Kako ste to znali, gospodine? Poznajete li hortatore?“

„Poznajem rat.“

„Ko ste vi?“

„Prerano pitaš; još nisi završio sa svojom pričom.“

„Ah... da. Gde sam stao, Radamantuse? Ovaj...“ Feton se žacnu na tren, pa se pribra. „Elem. I tako je brod sagrađen. Takvo slično plovilo nikada ranije nije bilo porinuto. Na primer, u slučaju srednjeg prosečnog ubrzanja od pedeset gravitacija, ukoliko se održava deceniju i po, pretpostavivši srednju gustinu od jedne čestice po kubnom kilometru medijuma u prostoru, i uzevši u obzir pritisak zračenja stvorenog gubitkom toplote usred frikcije, brod je u stanju da dosegne brzinu od...“

„Ne moraš da mi ispričaš brodske specifikacije.“

„Ali to je najzanimljiviji deo!“

„A ja sam ipak tvoj domaćin. Nastavi sa svojom pričom, Fetone Nula.“

„Koledž hortatora zapretio mi je izgnanstvom ako porinem Ushićeni feniks. Budući da bi let i do najbliže zvezde bio veće i duže izgnanstvo od svakog koje oni mogu da nametnu, prezreo sam njihove pretnje. Ali pretnja me je pogodila tamo gde nisam očekivao. Bio sam u procesu porinuća broda na njegovo devičansko putovanje, kada se moja supruga - čija je krhka hrabrost bila iscrpljena (jer je bila uverena da ću umreti u međuzvezdanom prostoru) – utopila. Mene je ophrvao bes, pa sam provalio u kriptu gde se čuva njeno usnulo telo. Atkins, vojno-ljudski interfejs, pozvan je iz starog arhivskog skladišta... ali vi znate ko je on.“

„Znam ga. Deo mene živi u njemu.“

„Atkins je pozvan i izbacio me je naglavačke. Koledž hortatora me je odbacio; zbog izgradnje Ushićenog feniksa sam bankrotirao; otac mi je poginuo u solarnoj oluji, pokušavajući da spasi moj brod ­ukotvljen kod Merkurske stanice. Pretpostavljam kako bi sve to trebalo da ispričam boljim redosledom...“

„Pobudio si moje zanimanje. Nastavi.“

„Rezultat svega toga bio je da se Koledž saglasio da me neće izgnati ukoliko pristanem da zaboravim na svoj brod. Relik mog oca probuđen je iz arhive, a ja sam morao da zaboravim kako on nije moj otac, jer je njegova smrt bila povezana sa sećanjem na brod.“

„Otac? Zar si biološki puritanac? Tvoj otac te je nosio?“

„Oprostite. On je moj muški roditelj. Konstruisan sam iz njegovih mnemoničkih obrazaca. Reč otac koristim kao metaforu. Mi Srebrno-sivi smo tradicionalisti i verujemo da se izvesni određeni ljudski emocionalni odnosi, kao što je porodična ljubav, moraju održavati čak i kada više ne postoji potreba za njima. Posvećeni smo ideji da... hmf... možda bi trebalo da govorim oni ili bio sam, zar ne?“

Lešinarske glave samo su ga netremice gledale žutim očima, ništa ne govoreći.

„U svakom slučaju, takođe sam morao da zaboravim na utapanje moje supruge, čije je samoubistvo, napokon, takođe izazvano mojim brodom. Bilo je to neposredno pre početka proslave.“

„Ponovo se služiš metaforom...“

„Mislite na suprugu? Ona je zaista moja supruga, spojeni smo svetim zavetom. Samoubistvo? Pretpostavljam da to jeste metafora. Ona je mrtva za stvarnost. Njene moždane informacije postoje u izmišljenom računarskom snoviđenju, u koje nije dopušten pristup spolja; pamćenje joj je izmenjeno kako bi se uklonilo sve znanje o stvarnosti. Ne znam kako da je probudim; nije mi ostavila nikakvu lozinku.“

„To je zaista metafora, mladi moj aristokrato. U ranija vremena, pa čak i sada, siromašni sebi nisu mogli da omoguće da se igraju smrću ili da koriste elegantnu mašinu koja bi je oponašala. Ali nije bitno: znam šta se potom dogodilo. Svi milioni u Zlatnom ekumenu saglasili su se da takođe zaborave, kako bi ih zaobišla opasnost zvezdanog putovanja; a oni koji isprva nisu hteli da se saglase bili su pritisnuti, podmićeni ili zastrašeni od strane Koledža hortatora. Kako je rastao broj onih što su pristali na redakciju, ona manjina što je istrajavala otkrila je da ima sve manje i manje prijatelja; i dalje su te pamtili samo oni koji nisu hteli ili nisu mogli da prisustvuju vašoj proslavi i transcendenciji. Mnogo te je ljudi zamrzelo pre no što je tvoje delo zaboravljeno, jer su te krivili zbog potrebe da nateraju sebe na zaborav.“

„Zanimljivo. Nisam znao za taj aspekt čitave priče.“

„Hortatorski pritisak bio je veći među siromašnima, koji nisu imali načina da se odupru tako moćnim društvenim silama; dapače, tokom poslednjih dana pre početka proslave ponizniji pripadnici Ekumena zaista te nisu voleli.“

„Mislim da sam upoznao jednog od njih. Jednog starca. Mislim, čoveka koji je pretrpeo telesno propadanje i entropijsku dezintegraciju svojih biohemijskih sistema – imao je sedu kosu i okoštale zglobove. Ne znam ko je bio. On mi je prvi rekao da Feton od Radamanta nije onaj što misli da jeste – da ja nisam ono što mislim da jesam. A opet me je dovoljno dobro poznavao da zna kako se obično oblačim; dovoljno je dobro poznavao kako programiram svoj opažajni filter da pomoću trika pobegne mojoj percepciji. Upravo to je otpočelo sve ovo.

Isključio sam opažajni filter da bih potražio starca, a umesto njega pronašao sam neptunskog Eremitu – bezobličnog ameboida, sa sposobnošću menjanja oblika, u bezobličnom kristalnoplavom oklopu, sa sposobnošću menjanja oblika. Neptunac mi je prišao i predstavio se kao Ksenofon. Radio sam sa Neptuncima dok sam pravio svoj brod, pa sam mnogo njih poznavao – ali to je bio ­nekakav prevarant, koji je pokušavao da me natera da pristupim svojim starim sećanjima.“

„Zašto?“

„Mislim da je to bilo stoga da bi se dokopao mog broda. Izvesni Neptunci bili su mi klijenti i partneri tokom brodogradnje. Pa čak i prijatelji. Odnekud su nabavili novac da otkupe moje dugove prema perovima, tako da bi, u slučaju da propadnem, vlasništvo nad brodom stekli oni, a ne moji poverioci. Za to vreme, Ksenofon je kontrolisao druge Neptunce. Vidite, arbitar je proglasio stečaj nad mojim brodom...“

„Nepoznat mi je taj izraz.“

„Bankrotstvo. Zalog. Jemstvo.“

„Razumeo. Nastavi.“

„Ksenofon je pokušao da se pretvara kako mi je prijatelj, da bi me naterao da otvorim memorijsku kutiju i nastavim svoj stari život. To bi pokrenulo nalog Koledža hortatora, moji zajmovi bi automatski došli na naplatu, a dugovi koje sam imao prema Sedam perova sada bi se preneli Neptuncima – a jemstvo za te dugove bio je Ushićeni feniks. Drugim rečima, nakon moje finansijske propasti, Ushićeni feniks završiće u Ksenofonovim rukama, a ne u vlasništvu Sedam perova.“

„A ko su pa oni?“

„Kako to da znate ko je opskurna istorijska ličnost kao što je Atkins, a ne znate ko su Sedam perova?“

„Ne krećem se u tvojim društvenim krugovima, Fetone.“

„Perovi su privatni skup monopolista koji su sklopili niz sporazuma i koji koordinišu svoje poduhvate kako bi održali svoje bogatstvo i prestiž. Ganis od Jupitera, koji pravi supermetale; Vafnir od Merkura, koji pravi antimateriju za elektrane; Točak života, koja rukovodi neksusima za ekološke transformacije; Helion sprečava solarne erupcije; Kes Senek organizuje naučne i semantičke radove Invarijanata i kontroliše Uniformnu biblioteku Gradova u svemiru; Elimosinarska kompozicija rukovodi translacionim formatima; Orfej obezbeđuje večni život.“

„Oh. Oni. Nisu to monopolisti. Vaši zakoni dopuštaju drugim poslovnim poduhvatima da se nadmeću protiv njih. U moje vreme, oni koji su se suprotstavljali uredbama Generalnog koordinacionog komesarijata završavali su u apsorpcionoj komori, a članovi su razmenjivani između kompozicija.“

„Komesarijat je ukinut još pre kraja ere Četvrte mentalne strukture. Nemoguće da ste toliko stari. To je bilo mnogo hiljada godina pre otkrića besmrtnosti.“

„Druge besmrtnosti. Kompozicije imaju kolektivnu besmrtnost memorijskih zapisa. Individualni članovi umiru, ali masovni um i dalje traje.“

„Jeste li vi deo Elimosinarske kompozicije?“

„Još nije došlo vreme da ja govorim. Završi svoju priču. Ksenofon te je prevario, a ti si otvorio svoja sećanja?“

„To je prikladno sumiranje. On ima agenta prerušenog u klovna iz pantomime. Proganja me.“

„Progonjen klovnovima? Baš zanimljivo.“

„Ovaj, pa, postoji objašnjenje za to, gospodine. Kada me je Ksenofon prvi put sreo, bio sam odeven kao Harlekin, pa je on stoga svog agenta odenuo kao lika iz iste komedije. Skaramuš – agent o kojem je reč – napao me je jednim složenim misaonim virusom, zapravo, civilizacijom virusne informacije, dok sam bio povezan sa mentalitetom. Ako se ponovo ulogujem, biću napadnut, a možda i obrisan i zamenjen.“

„Zar sofotesi to dopuštaju...?“

„Nemaju tehnologiju da shvate kako se to radi, niti kako se informacione čestice prenose u zaštićeni sistem. Ta tehnologija nije iz Zlatnog ekumena.“

„Nije iz ranijeg perioda. Ne potiče iz vremena pre Ekumena.“

„Ne govorim o pre, dragi moj gospodine. Govorim o spolja. Napali su me osvajači sa druge zvezde.“

Dve lešinarske glave okrenuše se jedna ka drugoj, pa se cinično zgledaše s nevericom. Taj izraz bilo je lako pročitati čak i na ptičjim licima. „Oh. Baš zanimljivo. A koja je to druga zvezda? U dubinama svemira još nije otkriven život složeniji od jednoćelijskih organizama. Kolonija poslata na Cignus XI stradala je neizrecivo užasno, i to davno, davno.“

„To je nešto sa Cignusa. Nešto je preživelo pad Tihog ekumena. Zli sofoteh po imenu Mašina Ništa.“

„To mi zvuči kao čisto izmišljanje, san, memorijska zabava, greška“, odvrati lešinar. „Gde su ti dokazi? Tvoji bogati sofotesi zacelo mogu da ti ispitaju moždane informacije i otkriju šta je u tvom umu istina, a šta laž.“

„Ispitivanje je izvršeno – a očitavanja su pokazala da su moja sećanja na napad lažna.“

„A iz toga izvodiš zaključak...?“

„Zaključujem da je bilo uticaja na očitavanje.“

„A taj zaključak podržavaš...?“

„Pa, očigledno da je na očitavanja uticao zli misaoni virus.“

„Hajde da vidimo da li sam sve ovo dobro shvatio, mladi aristokrato. Živimo u društvu u kojem ljudi mogu da edituju svoje moždane informacije kad im se prohte, tako da i najdublje misli, instinkti i ubeđenja mogu da se izbrišu i prepišu, a ne može se verovati nijednom sećanju. Otkrio si da pamtiš kako te je napao nepostojeći misaoni virus stvoren od strane nepostojećeg sofoteha iz davno uništene kolonije. Nakon ispitivanja, očitavanja pokazuju da je to sećanje lažno, a ti izvodiš zaključak da je tvoje neverovatno, potpuno apsurdno sećanje istinito, a da su očitavanja koja pokazuju da je lažno zapravo nepouzdana. Je li tako?“

„Tako je.“

„Ah. Samo sam želeo da budem siguran o kakvim je okolnostima reč.“

„Moja priča, verovalo se u nju ili ne, bila ona uverljiva ili ne, i dalje je moja, i ja ću se i dalje ponašati kao da je istinita – ne usuđujem se da činim drugačije. A, istinita ili ne, uverljiva ili ne, moja priča je završena; ukoliko ste voljni da mi uzvratite ljubaznost, voleo bih da čujem vašu, jer ne mogu ni da pretpostavim ko ste.“

„Neće ti biti poznato ime kojim se danas služim. Nekada sam se zvao Belipotentna kompozicija.“

Feton beše preneražen. „Nemoguće! Belipotentna je uništena pre dva eona!“

„Ne. Samo raspuštena. Pamćenja su i dalje u zapisima. Ja imam deo tih pamćenja.“

„Onda, hoćete da kažete kako ste proučavali Belipotentnu kompoziciju...?“

„Ne. To sam ja. Koliko je umova potrebno da se obrazuje masovni um? Hiljadu? Stotinu? Deset? Dva? Ja kažem da je potreban samo jedan; a to sam ja. Kažem da sam i dalje masovni um Belipotentne, iako se moje članstvo sastoji od samo jednog člana. Ja sam poslednji ostatak moćne vojske, ali bio sam njen pripadnik. Vazdušni maršal ogranka-uma Istočne volšebničko-ubilačke divizije, što se predala Alternativnoj organizaciji Solomonu Nad-duši nakon Tri užasne sekunde Bitke kod jezgra operativnog sistema pekinške mreže. Ne znaš istoriju, zar ne? Vidim ti na licu. Ta predaja odigrala se 44101. preepohe, tri stotine godina od početka ere Pete mentalne strukture. Ja sam bio deo vazdušne grupe koja se predala. Mirovnim sporazumom bilo nam je dozvoljeno da zadržimo naše identitete.“

„I danas ste jednostavno na slobodi? Niste bili kažnjeni?“

„Ti baš ne znaš istoriju, zar ne? Bio sam zatvoren u podzemnoj cisti tokom niza stoleća ravnog zbiru projektovanih života svake osobe ubijene bombardovanjem, a taj zbir izračunali su volšebnički astrolozi. Nakon što sam oslobođen, bio sam deo lutrije smrti koju je uspostavio veštac-kralj Koreje.“

„Lutrije smrti?“

„Razlog za rat nije ono što je zapisano u istoriji. Istorija kaže da je rat otpočeo jer su Volšebnici izumeli tehnologiju senouma, koja im je dopuštala da postignu alternativna stanja svesti i falsifikuju noetička očitavanja – da lažu pod zakletvom. Koještarije. To nije bio značajan uzrok. Značajan uzrok rata između masovnih umova i Volšebnika bio je taj što su naši mentalni sistemi bili nekompatibilni. Belipotentna kompozicija zahtevala je postojanje egzaktne i rigidne pravde, jednog zakona za sve, sprovođenog bez straha ili pristrasnosti. Ali volšebnički mozak razmišlja u logičkim skokovima, naletima intuicije, obrascima simetrije. Pravda za njih mora biti poetska pravda, a kazna groteskno uobličena da odgovara zločinu, ili i nije pravda.

Tako, kada je na mene došao red da budem kažnjen, veštac-kralj smatrao je duhovitim da u mene i moje kolege bombardere usadi istu nesigurnost i strah koje je naše bombardovanje izazivalo kod drugih. Pušteni smo na slobodu, ali sa eksplozivnim nabojima hirurški ubačenim u mozak. Odaslani su nasumični radio talasi, tako da smo na nasumičnim mestima i u nasumično vreme bivali pogubljeni lutrijom. Ponekad bi drugi signali, otvaranje vrata ili navođenje auto­mobila, aktivirali naboje. Nakon stotinu godina toga, samo sam ja preživeo. Sada prevozim nežne Duboke iz njihovog podvodnog kraljevstva i u njega.“

„Užasno!“

„Ne. Moji biološki delovi usahli su i zamenjeni mnogo puta. Uklonjeni su svi tragovi eksploziva.“

„Ali kako ste mogli da podnesete nesigurnost?“

„Ah. Da li to pitanje postavlja Feton, koji je nekada sanjao o putovanju daleko van dometa svakog noumenalnog mentaliteta? Nasumična i trenutna smrt bila bi jednako prisutna na tvom putovanju, da je do njega došlo. A da su kolonije, opremljene tehnologijama ravnim našima, posejane po nekoliko okolnih zvezda, onda bi isti rizik trenutne i nasumične smrti bio nametnut svakom kolonisti i svakom građaninu Ekumena, budući da bi rat opet mogao da bukne u bilo kom trenutku.“

„Ljudi nisu toliko iracionalni.“

„Nisu li? Nisu li? Ne znaš ti šta je rat, mlada budalo. Koga si se to toliko bojao kada si stajao na ulazu u ovaj moj brod? Iracionalnih stvorenja sa druge zvezde što hoće da te ubiju? Ili si to samo umislio? Hajde, da te čujem! Ili ti umišljaš, ili su oni ludi. Nijedna od te dve opcije ne znači ništa dobro za budućnost mirne zvezdane kolonizacije.“ Stvorenje otvori i zaklopi svoje kljunove. „Samo mi je žao što si pretrpeo toliki neuspeh.“

Feton oseti kako se paluba naginje pod njim. U toj odaji bez prozora, nije mogao da oceni šta taj manevar znači.

Reče: „Zašto? Zar ste se baš toliko nadali da će opet doći do rata?“

„Ni najmanje. Rat je neopisivo užasan. Podnošljiv je samo stoga što postoji nešto još gore. Ne; pogrešno si shvatio čemu se ja nadam.“

„Prosvetlite me.“

„Ah! Jah! Živeo sam u poslednjim godinama Četvrte ere, kada su Zemljom vladali ogromni masovni umovi. Nije bilo zločina, nije bilo ni rata, ni bezobrazluka, a (izuzev izvesnih delova Severne Amerike i Zapadne Evrope) nije bilo ni individualnosti. Bilo je to statično doba. Nije bilo promena.

Peta era nastupila je kada su izvesne Kompozicije počele da u svojim misaonim grupama koriste druge moždane formacije. Volšebnički mozak bio je brz i intuitivan, umetnički, pronicljiv. Invarijantski mozak imun je na strasti ili strahove, imun na pretnje, imun na ucene. Cerebelinski mozak odjednom može da sagleda sva gledišta i razume sve elemente kompleksnih sistema, i to jednim pogledom. Nismo mogli da se takmičimo protiv takvih umova, niti su oni imali namere da se krotko pokore grupnim potrebama grupnih umova. A opet, Peta era bila je bolja od Četvrte. Vladala je genijalnost i pronalazaštvo. Iracionalni Volšebnici osvojili su Jupiterov sistem, a nisu imali ekonomskog razloga za to; stoičke Invarijante metodično su kolonizovale predemetrijske asteroide, ne obazirući se na patnje ili teškoće. Cerebelini, poimajući čitave misaone sisteme odjednom, razvili su teoremu noetičke unifikacije, koja je dovela do otkrića i tehnologija do kojih mi, masovni umovi, nikada ne bismo došli, niti bismo pretpostavili da postoje. Bez samoreferentnih čestica opisanih u čuvenoj disertaciji/predstavi/jednačinama Majke brojeva, nikada ne bi nastala tehnologija samosvesnih mašina. Naučnih otkrića do kojih su te samosvesne mašine došle ima više no što mogu da nabrojim, uključujući i nastanak noumenalne matematike, što je iznedrilo ovo sadašnje doba, doba Druge besmrtnosti.

I tako je nastupilo ovo doba; Sedmo, a ono je ponovo statično. I tako, Fetone Nulo od Ničega, shvataš li? Osvrni se po istoriji. Da tvoj san nije umoren, bilo bi rata među zvezdama. U to ne sumnjaj; hortatori i njihov mezimac Nabukodonosor dovoljno su pametni da izvedu ispravan zaključak. Ali, da li bi to doba ratovanja dovelo do boljih vremena nakon toga? Možda bi Zemlja, Jupiterovi meseci i druga civilizovana mesta Zlatnog ekumena bili uništeni u prvoj rundi međuzvezdanih ratova. Ali, ako bi, zauzvrat, stotinu planeta – ili milion – bilo zasejano novim civilizacijama, tvrdim da bi vredelo sveg tog užasa.“

Feton je ćutao, jer nije bio siguran kako da shvati te reči. Da li ga kiborg hvali ili kudi? Ili oboje?

Ali to sada i nije bitno. Pitanje je svejedno samo akademsko. Hortatori su pobedili.

„Gde me sada vodite?“ upita Feton.

„Jaah! Ti zaista uopšte ne poznaješ istoriju. Samo jedan grad na planeti nije potpisao hortatorske sporazume, jer cerebelinski masovni um koji njime upravlja ne mari za to da li je smrtna ili besmrtna, i nije popustila pod Orfejevim pritiskom. Morska starica upravlja Protektoratom okeanske životne sredine još od Pete ere. Ona je, baš kao ja, daleko starija od tvog Zlatnog ekumena. Može sebi da priušti da ignoriše hortatore, budući da se čak ni oni ne bi usudili da se sukobe sa umom koji kontroliše ravnotežu između svih planktona i sve nanomašinerije što pluta talasima, koji upravlja trilionima podmikroskopskih termalnih ćelija svih tropskih zona, koji disperzuje ili kondenzuje okeansku vrelinu, sprečavajući obrazovanje tornada. Njen grad se zove Talaimanar.“

„To je mesto gde mi je Lovac rekao da idem!“ srećno uzviknu Feton. Sada će otkriti kakvu je to misteriju, kakav je to suptilni plan Lovčev superintelekt imao na umu.

„Naravno, mlada budalo“, odvrati kiborg. „Kad bih te prevezao bilo gde drugde, bio bih kriv što ti pomažem pri upadu na tuđi posed. Šta misliš, zašto mi hortatori dozvoljavaju da ovo radim? Ne pomažem ti. Čovek ne mora da bude genije, pa da shvati zašto moraš da ideš u Talaimanar; za tebe nema nijednog drugog mesta. Tamo odlaze svi odbačeni i svi propaliteti.“

Fetona ophrva očaj. Sve ovo vreme potajno je gajio nadu da Sofoteh Lovac ima nekakav plan, neku nezamislivo pametnu šemu da Fetona izbavi iz situacije u kojoj se našao, plan koji će uroditi plodom kada stigne u Talaimanar. To mu je bila uteha tokom mnogih neprospavanih noći i košmarnih dremki.

Ali ne. Lovac mu nije rekao ništa drugo no isto ono što se kaže svim ostalim izgnanicima.

Bila je to glupa nada. Ali, dok je trajala, glupa nada bila je bolja nego nikakva. Da bi čovek nastavio da živi, potreban mu je razlog. Šta će sada biti Fetonov razlog?

Brod se zatrese.

„Stigli smo“, reče kiborg. „Izlazi napolje.“

Jedna vrata koja Feton ranije nije primetio sada se otvoriše u jednom delu palube. Iza njih se pružao most što je vodio dole. Feton trepnu, zaslepljen odrazom sunčeve svetlosti što je dopirala kroz otvorena vrata. Osetio je svež tropski vazduh, prepun vlage i mirisa orhideja; čuo je zvuk talasa i kreštave krike morskih ptica.

„Čekajte“, kaza Feton. „Ako ne haluciniram, onda me proganjaju agenti sa druge zvezde. U tom slučaju, poslati me ovde, na mesto kuda idu svi izgnanici, znači poslati me na mesto gde će me zacelo pronaći.“

„Ja imam veoma drevne privilegije, koje su priznate čak i u formacionom nacrtu Ustavne logike Federalnog Ekumenskog Komonvelta. To se zove dedovska klauzula. Zakonska prava koja su postojala pre Ekumena i dalje su priznata od strane Ekumena. Istorijska zanimljivost, zar ne? Kretanje mojih vazduhoplova okruženo je privatnošću; niko ne može da me prati, izuzev po sudskoj naredbi, a letim ispod brzine koja zahteva da se obaveštava kontrola letenja. Dobro sam poznat u Kisumuu; hiljadu godina sam leteo rute do Kvitoa i Samarinde. Ma ko na ulici može da pokaže moj brod, ali zna da ja mogu da se krećem neprimećeno. Razumeš li? Zato su Duboki moje mušterije. I oni žele privatnost. Sve dok i ukoliko se ti sam ne odaš, kao što bi se, na primer, desilo ako bi se priključio na mentalitet, ovde bi trebalo da budeš bezbedan od svojih imaginarnih neprijatelja.“

Feton izađe kroz vrata, pa se osvrnu i progovori preko ramena. „Rekli ste da postoji jedna stvar još gora od rata, toliko užasna da je u poređenju sa njom i rat podnošljiv. Šta je to?“

„Poraz.“ I robotska ruka izađe iz zida, zgrabi Fetona za rame i gurnu ga niz most. Sunce ga zaslepi. Šake i kolena uz tresak mu udariše o rešetkasti pod kule za pristajanje. Senka vazduhoplova prolete preko njega. Ustade i diže pogled taman na vreme da vidi ogromnu cilindričnu mašinu kako odlazi i napušta ga.

Feton je ponovo bio sam.