Džon Č. Rajt

Zlatno doba

romansa iz daleke budućnosti

Preveo sa engleskog

Ivan Jovanović

DRAMATIS PERSONAE

grupisano po formacijama nervnog sistema (neuroforme)

Biohemijski samosvesni entiteti

Osnovne neuroforme:

FETON PRIM od RADAMANTA, Srebrno-siva majurska škola

HELION RELIK od RADAMANTA, Fetonov otac, osnivač Srebrno--sive majurske škole i per

DAFNE TERCIJUS SEMIRADAMANT, Fetonova supruga

GANIS STO-UM GANIS, Sinergijsko-sinointska škola, per

ATKINS VINGT-ET-UN OPŠTENAMENSKO IZDANJE, vojnik

Nestandardne neuroforme:

VAFNIR od MERKURSKE EKVILATERALNE STANICE, per

KSENOFON od DALEKOG, Škola tritonskog neurosklada, zvani Neptunci

ZINGIS od NEREIDA, takođe zvan i DIOMED, Srebrno-siva škola

Neuroforme Alternativne organizacije, opštepoznate kao Volšebnici:

AO AOEN, Majstor-sanjar, per

NEO-ORFEJ Apostata, protonotar i dekan Koledža hortatora

ORFEJ MIRIJADA AVERN, osnivač Druge besmrtnosti, per

Kortijalno-talamički integrisane neuroforme, opštepoznate kao Invarijante:

KES SENEK Logičar, per

Cerebelinske neuroforme:

TOČAK ŽIVOTA, Ekološki matematičar, per

ZELENA MAJKA, artista što organizuje ekološke performanse na Jezeru sudbine

Masovnoumne kompozicije:

ELIMOSINARSKA KOMPOZICIJA, per

HARMONIJSKA KOMPOZICIJA, od Koledža hortatora

BELIPOTENTNA KOMPOZICIJA (raspuštena)

Elektrofotonski samosvesni entiteti

Sofotesi:

RADAMANTUS, majur-kuća Srebrno-sive škole, kapacitet milion ciklusa

VEČERNJA ZVEZDA, majur-kuća Crvene škole, kapacitet milion ciklusa

NABUKODONOSOR, savetnik Koledža hortatora, kapacitet deset ­mi­liona ciklusa

LOVAC, detektiv konsultant, kapacitet stotinu hiljada ciklusa

MONOMARH, zastupnik, kapacitet stotinu hiljada ciklusa

AURELIJAN, domaćin Proslave, približan kapacitet pedeset hiljada miliona ciklusa

ENEJADA sastoji se od devet sofoteških grupa, a svaka je kapaciteta preko milijardu ciklusa, uključujući Ratoum, Zapadoum, Orijent, Austral, Boreal, Severozapad, Jugozapad i druge.

ZEMLJOUM, objedinjena svest u kojoj povremeno učestvuju sve zemaljske mašine, kao i mašine iz bliže Zemljine orbite: kapacitet trilion ciklusa

PROLOG

PROSLAVA BESMRTNIKA

Bilo je to vreme maskarade.

Bilo je to veče Visoke transcendencije, što je bio događaj toliko svečan i značajan da se mogao održati samo jednom u svakih hiljadu godina, a osobe svakoga imena i iteracije, fenotipa, kompozicije, svesti i neuroforme, iz svake škole i ere, dolazile bi da proslave njeno nastupanje, da dobrodošlicom dočekaju preobražaj – i da se pripreme.

Mnogi meseci pre samog velikog događaja bili su ispunjeni sjajem, proslavama i ceremonijama. Energetski oblici koji su živeli u magneto­sferi Sunčevog severnog pola i Hladne vojvode iz Kajperovih pojaseva iza Neptuna, sakupili su se na Staroj Zemlji ili kroz mentalitet poslali svoje predstavnike. Slavljenici su došli sa svakog sveta i meseca u solarnom sistemu, sa svake stanice, jedra, habitata i kristalno-magnetne čipke.

Nije bilo nijedne ljudske ili postljudske rase Zlatnog ekumena odsutne sa tih proslava. Ne samo da su bile pozvane prave ličnosti, već i fiktivne. Rekonstrukcije mrtvih ili izbrisanih paladina i mudraca, magnata i filozofa, u čijem su rekonstruisanju pomogle Kompozicije, noću su se šetale bulevarima palate-grada Aurelijan, ruku pod ruku sa ekstrapoliranim poluboginjama iz zamišljenih nadljudskih budućnosti ili lamijama le­njog pogleda iz morbidnih neostvarenih alternativa. Šetali su ili plesali između spomenika i energetskih skulptura, fontana, snoviđenja i pričina, a sve to ispod srebrnog meseca, kojeg je prekrio grad, većeg no što je u prethodnim dobima bio.

A tu i tamo, blistajući kao zvezde na aktivnim kanalima mentaliteta, bili su recidivisti koji su se vratili iz visokih transljudskih stanja uma, donevši sa sobom misaone oblike ili matematičke konstrukcije koje je nemoguće izraziti ljudskim rečima, progonjeni sećanjima na ono što je poslednja Transcendencija postigla i grozničavi od snova o onome što bi sledeća mogla doneti.

Bilo je to vreme radosti.

A opet, čak i u tim zlatnim danima, bilo je nezadovoljnih.

1

STARAC

1.

Stotinu prve noći Milenijumske proslave, Feton je napustio svetlosti i muziku, kretanje i razdraganost zlatne palate-grada i zašao u usamljenost lugova i vrtova van nje. U to vreme radosti, nelagodno se osećao – a nije znao zašto.

Njegovo puno ime bilo je Feton Prim Radamant Ljudomodifikovani (augmentovani) Nekompozitni, Nezasvesni, Osnovna neuroforma, Srebrno-siva majurska škola, era 7043 („Novo buđenje“).

Baš te večeri, zapadno krilo palate-grada Aurelijan bilo je predviđeno za Prezentaciju vizija od strane elite zamka Radamantus. Fetonu je bila upućena pozivnica da bude deo panela sneno-sudija, a on je, željan da iskusi buduće istorije, sa zadovoljstvom prihvatio. Feton je zamišljao da će to veče, možda, za kuću Radamantus u minijaturi biti ono što će Visoka transcendencija u decembru biti za celo čovečanstvo.

Ali razočarao se. Predstavljanje neuglednih i neinspirisanih ekstrapolacija iscrpelo je njegovo strpljenje.

U jednoj budućnosti svi ljudi bili su snimljeni u vidu moždanih informacija u dijamantski logički kristal koji se nalazio u središtu zemlje; u drugoj čitavo čovečanstvo obitavalo je u nitima biljkolike konstrukcije jedara i ploča, koja je oko Sunca tvorila Dajsonovu sferu; treća budućnost, koja je nadilazila svetove, obećavala je smeštaj za trilione umova i super-umova u apsolutnoj hladnoći transneptunskog prostora – hladnoća je bila neophodan uslov za odista precizno subatomsko inženjerstvo – ali sa prugama ili liftovima od nezamislivo gustih materijala, koji se pružaju širom Sunčevog sistema i sve do Sunčeve površine, kako bi se snabdevali vodoničnim pepelom koji je služio kao građevinska materija i crpli neizmernu energiju Sola za slučaj da bilo materija bilo energija ikada zatrebaju nepokretnim mejnfrejmovima u dubokom svemiru, koji čuvaju umove čovečanstva.

Bilo koja od njih trebalo je da bude vizija od koje zastaje dah. Bile su razrađene do najsitnijih detalja. Međutim, iako Feton nije mogao tačno reći šta zapravo želi, znao je da ne želi nijednu od tih ponuđenih budućnosti.

Dafne, njegova supruga, koja je bila samo kolateralni član Kuće, nije bila pozvana; a Helion, njegov otac, bio je prisutan samo kao parcijalna verzija, budući da je primarna pozvana na Konklavu perova.

I tako je Feton, u središtu glasne i srećne gomile jarko odevenih teleprisustava, manekina i stvarnoosoba, sa stotinu visokih prozora u Dvorani prisustva koji su svetleli od monotonih budućnosti i sa hiljadu kanala zakrčenih njemu upućenim porukama, molbama i pozivima, shva­tio da je potpuno sam.

Srećom, bila je to maskarada, pa je svoje lice i ulogu mogao da dodeli rezervnoj kopiji sebe. Ogrnuo se krinkom Harlekina, sa čipkanim okovratnikom i maskom na licu, pa se iskrao kroz jedan bočni ulaz pre no što je iko od Helionovih poručnika ili počasnih štitonoša stigao i da pomisli da ga zaustavi.

Bez ijedne reči ili signala ikome upućenih, Feton je otišao, hodajući preko tihih travnjaka i vrtova osvetljenih mesečinom, praćen samo svojim mislima.

2.

Daleko je odlutao, sve do jednog mesta koje ranije nije video. Izvan vrtova, u izolovanoj udolini, ušao je u gaj drveća srebrnih krošnji. Lagano je šetao kroz taj lug, sa rukama iza leđa, njušeći vazduh i posmatrajući zvezde između lišća. U tom sumraku tamna glatka kora stabala podsećala je na crnu svilu, a lišće na ogledala, pa su se tako – kada je noćni povetarac duvao – odrazi mesečine nad njegovom glavom belasali kao srebrna jezerska voda.

Trebalo mu je izvesno vreme da primeti šta je neobično u vezi sa tim prizorom. Cveće je bilo otvoreno, iako je noć, a latice okrenute ka jednoj jarkoj planeti iznad obzorja.

Zbunjen time, Feton zastade i upre dva prsta ka najbližem deblu, učinivši gest identifikacije. Protokoli maskarade očigledno su važili i za drveće, budući da nije usledilo nikakvo objašnjenje, niti podaci o poreklu.

„Živimo u zlatnom dobu, dobu Saturna“, reče glas iza njega. „Nije ni čudo što je i naše raspoloženje Saturnu nalik.“

Nedaleko od njega stajala je jedna osoba, koja se prikazala kao muškarac smežuranog i naboranog lica, u odori jednako beloj kao njegova kosa i brada, oslonjen na štap. Tokom maskarade Fetonovom umu nije bio dostupan fajl za prepoznavanje, pa stoga nije mogao da oceni koji je sno-nivo, kompozicija ili neuroforma taj starac bio. Feton nije bio siguran kako da postupi. Bilo je izvesnih stvari koje čovek može da kaže ili učini računarskoj fikciji, koje bi upućene pravoj osobi, teleprisustvu, pa čak i parcijalu, bile zaprepašćujuće nepristojne.

On se, za svaki slučaj, odluči da ljubazno odgovori. „Dobro vam veče, gospodine. Znači, ovaj prizor ima skriveno značenje?“ Pokretom ruke obuhvati čitav gaj.

„A-ha! Vi, znači, niste dete sadašnjeg doba, budući da težite da se zagledate ispod površne lepote.“

Feton nije bio siguran kako da shvati te reči. Bila je to ili uvreda društvu u kojem je živeo ili njemu samom. „Sumnjate da sam simulakrum? Uveravam vas da sam stvaran.“

„Pretpostavljam da bi tako i simulakrumi smatrali, kada bi ih neko pitao“, odvrati sedobradi čovek i slegnu ramenima.

Onda, zastenjavši, sede na jedan kamen prekriven mahovinom. „Ali batalimo sada pitanje vašeg identiteta – napokon, ovo je maskarada, pa stoga nije pravo vreme za raspitivanja, zar ne? – i umesto toga razmotrimo nauk ovoga drveća ovde. Ne znam da li detektujete energetsku mrežu što se razgranala kroz nivoe kore; ali jedna rutina izračunava količinu svetla koje će sijati i ugao pod kojim će padati ako bi planeta Saturn buknula kao neko treće sunce. Onda, u skladu sa tim proračunima, energetska mreža potiče fotosintezu u lišću i cveću i, prirodno, favorizuje stranu i uglove iz kojih će svetlost doći. Shvatate li?“

„Pa stoga cvetaju noću“, tiho reče Feton, impresioniran složenošću te zamisli.

„Danju ili noću“, odvrati sedobradi, „pod uslovom da je Saturn iznad obzorja.“

Feton pomisli kako je baš ironično što je sedokosi čovek odabrao Saturn za položaj svog fiktivnog novog sunca. Feton je znao da Saturn nikada neće biti poboljšan, a da iz njegove ogromne atmosfere nikada neće biti uklonjene volatilne supstancije. On je dva puta lično vodio projekte za redizajn Saturna, koji su za cilj imali da tu golu pustaru učine korisnijom za ljude ili da raščiste gomilu objekata koji predstavljaju navigacione opasnosti iz svemira oko Saturna, po kojima je bio zloglasan. U oba slučaja protivljenje javnog mnjenja učinilo je kraj njegovim naporima i odagnalo finansijsku podršku. Previše je ljudi bilo zaljubljeno u veličanstveni (ali potpuno beskoristan) sistem prstenova.

Sedokosi je i dalje pričao: „Da, prate Saturn. I – slušajte! evo zanimlji­vog dela – tokom generacija, cveće je razvilo kompleksne reakcije tako da sledi tu lutajuću planetu kroz ciklus i epiciklus, opoziciju, trijun i ­konjunkciju. I tako buja. Cveću ni malčice ne smeta činjenica što je sunce koje tako mukotrpno sledi zapravo lažno.“

Feton se osvrnu po gaju. Bio je poveći. Hladni noćni povetarac nosio je mirise sablasno odraženih cvetova.

Možda zato što je čovek pred njim delovao tako neobično, budući sedobrad, naboran i oslonjen na štap, kao lik iz nekog starog romana ili reprodukcije, Feton je ne razmišljajući govorio. „Pa, umetnik koji je ovo stvorio nije se služio kamenim noževima da seče gene, niti je proračune vršio rimskim brojevima na računaljci, zar ne? Puno truda zarad jedne besmislene šale.“

„Besmislene?“ namršti se sedokosi.

Feton shvati da se izlanuo. Možda je čovek pred njim ipak prava osoba. Verovatno je upravo reč o umetniku koji je stvorio to mesto. „Ah... Izvinite! Besmisleno je, priznajem, možda prejaka reč!“

„O? A šta je onda prava reč?“ razdraženo ga upita čovek.

„Pa, ah... Ali svrha ovog gaja je da kritikuje izveštačenost našeg društva, zar ne?“

„Kritikuje?! Njegova svrha je da zaseče do kosti! To je umetnost! Umetnost!“

Feton pokuša da ga smiri blagim pokretom ruke. „Nema sumnje da je poenta ovoga dela isuviše suptilna da bih je ja shvatio. Bojim se da ne razumem šta zapravo znači kritikovati civilizaciju zbog njene izveštačenosti. Civilizacija je, po definiciji, veštačka, budući da je ljudskih ruku delo. Zar civilizacija nije ime koje smo dali ukupnom zbiru svega što je ljudskom rukom stvoreno?“

„Pravite se glupim, gospodine!“ dreknu neobični čovek, oštro lupivši štapom po mahovini. „Poenta je u tome da naša civilizacija treba da bude jednostavnija!“

Feton shvati kako zasigurno razgovara sa pripadnikom jedne od onih primitivističkih škola, koje izgleda svi poštuju, ali niko ne želi da sledi. Ti su ljudi odbijali sve moždane modifikacije, pa čak i podršku pamćenju ili programe za uravnotežavanje emocija. Odbijali su da se služe telefonima, televekcijom ili motorizovanim vozilima.

A neki od njih su, priča se, isprogramirali nanomašine što lebde u jezgrima njihovih ćelija da tokom vremena stvaraju naboranu kožu, defekte kose, osteoartritis i sveopšte telesno propadanje koje je imalo tako ista­knutu ulogu u drevnoj književnosti, poemama i interaktivnim delima. Feton se užasnuto pitao šta bi nekoga moglo da potakne na takvo lagano i smišljeno samounakažavanje.

Čovek je i dalje pričao: „Slepi ste pored očiju! Pogledajte sloj tkiva nalik na ogledalo što raste preko sveg ovog lišća. Njegova je svrha da ove biljke spreči da spoznaju pravo sunce. Praćenje sunca, koje samo izlazi i zalazi, lakše je od predviđanja retrogradnog kretanja – u to vas uveravam. Kompleksne navike, generacijama mukotrpno učene, smesta bi bile odbačene samo jednim zrakom prave sunčeve svetlosti. Stoga ovi cvetići imaju mehanizam čija je svrha da istinu drži podalje od njih. Neobično je samo to što sam predvideo da to tkivo koje blokira sunčeve zrake bude nalik na ogledala; mogli biste da vidite svoj odraz u njemu... ako bi se zagledali.“

Ta primedba graničila se sa uvredom. Feton ljutito odgovori: „A možda ih to tkivo samo štiti od iritanata, valjani gospodine!“

„Ha! Znači, štene ipak ima zube, je li? Zar sam vas ozlojedio? I to je umetnost!“

„Ako je umetnost iritirajuća kao pesak pod zubima, valjani gospo­dine, onda ostatak svog genija posvetite hvalospevima društvu dovoljno kosmopolitskom da je toleriše! Kako mislite da jednostavna društva održavaju svoju jednostavnost? Netolerancijom. Muškarci love; žene sakupljaju; device čuvaju sveti plamen. Svako ko iskorači van stereo­tipnih društvenih uloga biva smrvljen.“

„Pa, pa, mladi majurče – rođeni ste na majuru, zar ne? Zvučite kao neko koga su učile mašine – ono što ne znate, mladi majurče, je to da su kosmopolitska društva ponekad jednako nemilosrdna kada je reč o mrvljenju onih koji nisu konformisti. Pogledajte samo kako su nesrećnim učinili onog bezglavog momka, kako se ono zvaše, onog Fetona. A još mu se gore stvari spremaju, samo da vam kažem!“

„Molim?“ Baš neobično. Osećaj je podsećao na stupanje na nepostojeću stepenicu ili na gubitak tla pod nogama. Feton se zapita da nije nekako zalutao u neku simulaciju ili pseudomnezijsku predstavu, a da to nije primetio. „Ali... ja sam Feton. Ja sam taj. Šta to hoćete da kažete?“ I skide masku.

„Ne, ne. Ja mislim na pravog Fetona. Mada ste veoma smeli što ste se na ovakvoj maskaradi pojavili odeveni u njegovo lice. Smeli. Ili bez trunčice ukusa!“

„Ali ja sam on!“ Glas poče da mu zvuči zbunjeno.

„Znači, vi ste Feton? Ne, ne, mislim da ne. On nije dobrodošao na zabave.“

Nije dobrodošao? On? Kuća Radamantus bila je najstariji zamak Srebrno-sive, a Srebrno-siva bila je treći po starosti sholum u čitavom majurskom pokretu. Radamantus je mogao da se pohvali sa preko 7600 članova – i to samo elitne zajednice – a ne treba ni spominjati dese­tine hiljada kolateralnih, parcijalnih i sekundarnih. Nije dobrodošao? Fetonov otac i genetski obrazac bio je Helion, osnivač Srebrno-sive i arhon Radamantusa. Feton je svuda bio dobrodošao!

Neobični starac i dalje je pričao: „Nemoguće je da ste vi on. Feton je odeven u sumorno i zamišljeno crnilo i ponosno zlato, a ne u takve krpice.“

(Za divno čudo, Feton u tom trenutku nije mogao da se priseti kako se obično oblačio, ali jamačno nije imao razloga da nosi odeću tako sumornih boja. Zar ne? On nije sumoran čovek. Zar ne?)

Pokuša da smireno kaže: „A šta sam ja to, po vama, učinio zbog čega ne bih bio dobrodošao na proslavama, gospodine?“

„Šta je učinio? Ha!“ Sedokosi čovek ustuknu kao da želi da pobegne nekom neugodnom mirisu. „Vaša šala je u potpunosti neukusna, gospodine. Kao što ste možda pretpostavili, ja sam antiamarantski purista i nemam u uvu računar koji mi saopštava svaku nijansu vaših majurskih protokola, niti kojom viljuškom da se služim ili kada da držim jezik za zubima. Možda govorim ono što ne bi trebalo kada kažem da bi se pravi Feton stideo da se pojavi na ovakvoj proslavi! Stideo! Ovo je proslava za one što vole ovu civilizaciju ili one, kao što sam ja, što teže da je poprave konstruktivnom kritikom. Ali vi!“

„Stideo?... Ništa nisam učinio!“

„Ne, ne više! Ni reči više! Možda bi trebalo da nabavim moždani filter kao vaši mašinski mezimci, pa da izbrišem iz vida i pamćenja mrlje kao što ste vi. To bi bilo ironično, zar ne? Ja, umotan u samo moje malo srebrno tkivo. Ali ironija je možda prikladnija dobu gvožđa no što je dobu zlata.“

„Gospodine, zaista moram insistirati da mi kažete šta...“

„Šta?!! Još ste tu, upadice?! Ako baš želite da izgledate kao Feton, možda bi trebalo da se i prema vama ponašam kao što bih prema njemu, pa da vas naglavačke izbacim iz mog gaja!“

„Recite mi istinu!“ Feton zakorači ka njemu.

„Srećom, ovaj gaj, pa čak i sno-prostor oko njega, samo su moji, a ne deo zemljišta na kojem se odvija zabava, pa stoga mogu da vas izbacim, zar ne?“

Nasmeja se i mahnu svojim štapom.

Čovek i gaj nestaše. Feton se nađe na zelenom brdašcu osvetljenom sunčevom svetlošću, što je gledalo na palate i vrtove u kojima se odvijala proslava. Muzička uvertira slabašno se čula sa udaljenih kula.

Bila je to scena iz prvog dana proslave – jedan od uvodnih scenarija. Starac je izbrisao svoju scenu sa gajem iz Fetonovog senzorijuma, bacivši ga u njegovo standardno podešavanje. Nezamisliv bezobrazluk! Ali, verovatno, dopušten protokolima i standardima koji su opušteniji u vreme slavlja.

Fetona na tren obuze hladan bes. Bio je iznenađen žestinom svojih osećanja. Obično nije bio sklon ljutnji – zar ne?

Možda bi najpametnije bilo da digne ruke. Na Proslavama je bilo dovoljno zabava i razonoda da mu skrenu pažnju, tako da nije baš morao time da se bavi.

Ali... za razliku od svega ostalog što je video, to je bilo stvarno. Fetonova radoznalost bila je pobuđena, a možda i ponos povređen. Doći će do odgovora.

Podiže prste do očiju i učini pokret za restartovanje. Vratio se u noćnu scenu, u srebrni gaj, ali sada je bio sam. Čovek je ili nestao ili se krio iza Fetonovih filtera za opažanje.

Drugim pokretom Feton spusti svoj filter za opažanje i otvori mozak svim opažajima u tom području, kako bi mogao da pogleda „stvarnost“ bez tampona za tumačenje.

Trže se od iznenadnog udara buke, muzike i vrištanja oglasa.

Paneli i barjaci lagane folije visili su ili veličanstveno lebdeli u vazduhu. Nadmetali su se međusobno jarkim i upečatljivim bojama; vrtoglavim, zamamnim i hipnotičkim slikama. Neki od oglasa imali su projektore koji stimulaciju šalju direktno u mozak opremljen da je primi.

Kada su primetili da ih Feton gleda (možda su bili opremljeni regi­strima za uočavanje pokreta očiju i širenja zenica – napokon, takve informacije bile su slobodno dostupne javnosti), obleteli su ga, pritiskajući ga, kukajući, nutkajući ga da samo jednom besplatno isproba njihove ponuđene stimulante i dodatke, lažne uspomene, kompozicije i sheme razmišljanja. Obletali su ga kao besni galebovi ili gladna deca iz neke istorijske drame.

A muzika je bila još gora. Neka grupa iz Crvene majurske škole na jednom udaljenom brdu održavala je kombinaciju festivala vrištanja, bahanalije i kompoziciono-simfonijske analogije. Emancipovani parcijali iz Psihoasimetrijske insula-kompozicije na drugom brdu učestvovali su u dvoboju bukom. Fetonu su zubi podrhtavali od njihove podzvučne i nadzvučne eksperimentalne muzike u skalama od 36 i 108 tonova. Nimalo se nisu trudili da priguše zvuk zarad onih koji nisu imali njihove obimne ušno/čujne modifikacije, njihove neobične subjektivne vremensko-skalarne alteracije ili nisu delili njihove još čudnije estetske teorije. A i zašto bi? Važila je pretpostavka da svaka civilizovana osoba ima pristup nekoj vrsti opažajnih filtera koji omogućavaju blokiranje ili tolerisanje buke.

A od sedokosog čoveka nije bilo ni traga. Možda je on ipak bio projekcija ili neka fikcija, deo umetničke izjave gaja?

Blesak i glamur providnih oglasa nije mu blokirao pogled. Drveće je bilo zasađeno na velikom međusobnom rastojanju, a žbunja nije bilo. Sem ukoliko se onaj čovek nije zaklonio iza ogromne stvari nalik na pokretnu santu što se nadvijala nad obližnje grozdove, jednostavno nije bilo mesta za skrivanje.

Feton rukama zakloni lice i pokretom ponovo aktivira opažajni filter.

Mir i tišina buknuše oko njega. Možda nije video savršenu istinu, ali gaj je sada bio tih, a svetlost meseca i zvezda probijala se kroz neobično lišće obavijeno srebrnim ogledalima i padala na latice. Rutina je izračunavala kako bi taj prizor izgledao (i zvučao i mirisao, i kakav bi bio na dodir) da strani objekti nisu prisutni. Ta predstava bila je blizu stvarnosti – to se zvalo površinsko sanjanje. Mašinske inteligencije što su stvarale tu pričinu, u stanju da misle milion – ili milijardu – puta brže od čoveka, mogle su vešto i simetrično da u obzir uzmu sve nedoslednosti i da prikriju sve neželjene greške.

Uši su mu i dalje zvonile od odjeka; oči su mu i dalje bile zaslepljene lebdećim poluoblicima, a boje je video obrnuto. Mogao je da sačeka da mu zvonjava u ušima prestane prirodnim putem ili da treptajem raščisti vid. Ali bio je nestrpljiv; čovek kojeg je tražio nesumnjivo je bivao sve dalje, stoga on jednostavno naredi svojim očima da se resetuju na savršenu noćnu adaptaciju, a ušima da se povrate.

Feton potrči prema grozdovima gde...

Sante više nije bilo. Feton ništa nije video.

Santa? Fetonova poboljšana memorija bila je u stanju da ponovo stvori savršenu sliku onoga što je video. Ta stvar bila je divovska i prostirala se po velikoj površini, krećući se na bezbroj polutečnih nogu, koje bi poprimile čvrsto stanje i oblik nalik na slonovske, a onda ponovo prešle u tečno stanje kada bi stvorenje krenulo napred. Slično tome, stvorenje je imalo tuce ledenih ruku ili pipaka što su tekle i zamrzavale se oko okolnih predmeta, pazeći da ne dodirnu drveće, ali držeći objekte (oči? daljinske senzore?) blizu vrtnih biljaka, kao da hoće da ih osmotri iz svakoga ugla.

Bio je to, naravno, član Škole Tritonske neuroformne kompozicije, takozvanih Neptunaca. Tehnologija njihove nervnoćelijske površine omogućavala im je misaone brzine približne nekima od sporijih sofoteha; ali kristali njihove ćelijske površine pokazivali su svoje neobične elektro­super­provodne i mikropolimorfne karakteristike samo na ­tempera­turama blizu apsolutne nule i skoro metalno-vodoničnim pritiscima Neptunove atmosfere. Ledeno telo koje je Feton video bilo je samo oklop – živ oklop što je imao sposobnost menjanja oblika – ali, svejedno, oklop i trijumf molekularne i submolekularne tehnologije. Taj oklop omogućavao je Neptunčevim moždanim supstancijama u njemu da odole neizdrživoj vrelini i (relativno sa Neptunom) približnom vakuumu zemaljske atmosfere.

Feton je razumeo to što je programirao svoj opažajni filter da blokira slike oglasa ili glasnu muziku. Ali nije se sećao (a njegovo pamćenje bilo je fotografski savršeno) da je filteru naredio da blokira slike Neptunaca. Sama činjenica da bi jedan iz te neobične i udaljene škole, jedan od naj­udaljenijih članova Zlatnog ekumena, telesno došao na Zemlju bila bi uzrok čuđenja i nagađanja.

Zašto bi Feton sebi naredio da ne vidi ili da izbegava sećanje na takvo biće? Istina je da su Neptunci smatrani nemarnima, inovativnima i nedostojnim poverenja, ali opet...

Feton zastade da proveri cenzor svog opažajnog filtera. Samo su mu tri komandne linije bile neobične. Veoma neobične. Jedna je trebalo da ga spreči da vidi ekoperformans cerebelinske Zelene majke, koji se kod Jezera sudbine održavao na kanalima 12-20. Druga je trebalo da ukloni sva viđenja i reference na gostujuće neptunske legate. Treća je trebalo da mu skrene pažnju sa proučavanja astronomskih izveštaja ili informacija u vezi sa skorašnjom nesrećom u svemiru oko Merkura, koju su izazvale solarne prominencije i neobično nasilne nepravilnosti.

Zašto? Gde je tu veza?

I zašto je to samome sebi učinio? A onda još i naredio sebi da na to zaboravi?

Feton podesi opažajni filter da dopusti sebi da vidi Neptunca (bez slušanja muzike ili gledanja onih užasnih oglasa) i iznenadi se kada ugleda kako divovsko stvorenje, kao neki ogromni bledi oblak, preko travnate padine ide ka njemu.

Kako se približavalo, Feton u ledu vide nekoliko koncentričnih ljuštura ili sfera kristalnog oklopa. Duboko u zamagljenim dubinama bila je mreža nervnog tkiva koja je spajala četiri velika mozga i najmanje stotinu manjih podmozgova, nervnih čvorova, ganglija, sintetičkih ćelija, releja i augmentativnih grozdova.

Nervno tkivo u ledu bilo je u pokretu – neki pipci moždane materije širili su se, obrazujući nove čvorove; drugi su se skupljali, tako stvarajući utisak žustre mentalne aktivnosti.

Stvorenje dođe još bliže.

3.

Negde drugde, Helion je bio nezadovoljan.

U zamku Aurelijan, sedam entiteta iz veoma različitih škola, veoma različitih principa, neuroformi i pojava bilo je na privatnom sastanku. Tri su im stvari bile zajedničke: bogatstvo, godine i ambicije.

Sedam perova zapravo je sedelo u biblioteci sa mnoštvom prozora, visokom tavanicom i misaonim ikonama na zidovima obloženim hrasto­vinom. Svaki per je tu odaju drugačije video.

Najskorije primljen u društvo perova bio je čovek po imenu Helion Relik (neodređeno) Radamant Ljudomodifikovani (augmentovani, sa višestrukim sinoetičkim opažajnim kanalima) Samokomponovani, Radijalno hijerarhijski multiparcijalni (višestruke paralele i parcijali, sa podrutinama), Osnovna neuroforma, Srebrno-siva majurska škola, era 50 (Vreme Druge besmrtnosti).

Bio je jedini majurac prisutan na tom skupu, pa mu je bilo veoma drago što je baš njegova škola, Srebrno-siva, izdvojena od svih drugih majurskih škola i tako počastvovana.

Helionova samoslika bila je odevena u kostim vizantijskog cara iz vremena Druge mentalne strukture, sa mnogozrakom bisernobelom dija­demom i odorom u boji tirskog purpura.

„Perovi moji, ponosim se i shvatam kao veliku čast to što ću zauzeti svoje mesto među vama. Verujem da je pravna materija u vezi sa pitanjem kontinuiteta mog identiteta prihvatljiva svima ovde prisutnima?“

Perovi mu uputiše signal saglasnosti, koji Helionov senzorijum protumači kao klimanja i potvrdna mrmljanja.

„Gospodo, mi smo perovi i vrhovnici ove civilizacije. Zlatni ekumen pružio nam je svaku blagodet koju je mogao. Sada je na nama da njega zaštitimo. Moramo se osigurati da se događaji koji su nedavno potresli naše društvo sve do temelja – događaji kojih se samo nas Sedam seća – nikada ne ponove.

Nas Sedam predstavlja skup najimućnijih nemašinskih bogatstava koja su ikada postojala u vremenu ili prostoru. Ko će da dela – ako ne mi?

Tvrdim da smo dosegli zlatno doba, vreme savršenstva i utopije: kako bi ga održali, kako bi ga očuvali, dalje promene ne smeju se dozvoliti. Nijedan glas u našem Ekumenu više ne sme da pozdravlja pustolovine, rizike i prekost. Tek tada ćemo biti u stanju da naše zabludele sinove zadržimo kod kuće, na sigurnom.

Ako vam je drago, možete ispitati moje detaljne nalaze; na koliko ljudi možemo da utičemo, koji su mogući rezultati različitih umetničkih formi i ubeđivanja koje tokom proslave možemo da primenimo. Na primer, skrećem vam pažnju na ekoperformans kod Jezera sudbine, što su ga formulisale sestre-parovi našeg pera, Točka života. Čak i oni što ne pojme neposrednu analogiju tu sadržanu, osetiće duboku nelagodnost izazvanu eratičnim i sebičnim heroizmom koji to umetničko delo osuđuje.

To je samo jedan primer među brojnim hiljadama. Računarsko vreme dostupno mojoj majurskoj kući može da generiše tačno određena predviđanja, i to do mnogih redova veličine. Puki ljudski umovi neće biti u stanju da nadmudre vrstu kampanje ubeđivanja kakvu sam ja zami­slio. Ako dovoljan broj ljudi bude ubeđen da prihvati istinu tog predloga pre Transcendencije, jamačno će to biti zapamćeno tokom Preobražaja i jamačno će dati oblik potonjem ishodu.

Doba spokoja, o kojem se tokom toliko eona ispunjenih metežom i bolom sanjalo, naposletku je došlo! Perovi moji, istorija se mora okončati!

Razmotrite moj predlog, perovi moji. Osmotrite budućnost čiji sam vam nacrt dao. Reč je o budućnosti u kojoj je Koledž hortatora podržan punom silom Sedam perova.“