Greg Ber

Darvinov radio

 

I

Irodova zima

 

 

1

Alpi, blizu granice Austrije i Italije

avgust

Bledo popodnevno nebo prostiralo se iznad crnih i sivih planina kao neki mizanscen, boje očiju besnog psa.

Noge su ga bolele, a leđa mu je žuljao nezgodno stavljen kotur najlonskog konopca. Mič Rafelson sledio je Tildinu hitru priliku duž granice između belih jela i svežeg snega koji je prekrivao polja. Između ledenih gromada letnja vrelina je komade starog leda oblikovala u mlečnobele oštrozube noževe.

Sa Mičeve leve strane, planine su se uzdizale iznad gomile crnog stenja koje se graničilo sa prelomljenim slapom ledenog vodopada. Sa desne strane, obasjan jarkim suncem, led je zaslepljujuće blistao.

Franko je bio otprilike dvadeset jardi južno, skriven rubom Mičevih naočara za sneg. Mič ga je čuo, ali nije mogao da ga vidi. Nekoliko kilo­metara iza njega, takođe van vidnog polja, nalazio se blistavonarandžasti bivak okruglog oblika, načinjen od fiberglasa i aluminijuma, gde su poslednji put stali da se odmore. Nije znao koliko su kilometara prešli od poslednje kolibe, čije je ime zaboravio; ali uspomena na jarko sunce i topao čaj u dnevnoj sobi, Gaststube, davala mu je snagu. Kada se ovaj poduhvat završi, nasuće sebi još jednu šolju jakog čaja, sedeti u Gaststube i zahvaliti Bogu što mu je toplo i što je živ.

Približavali su se zidu od stenja i snežnom mostu preko ponora što ga je izdubila voda od snega koji se topio. Ti sada zaleđeni potoci nastajali su tokom proleća i leta i izjedali ivicu glečera. Sa druge strane tog mosta, sudeći po ulegnuću u zidu u obliku latiničnog slova U, uzdizalo se nešto nalik na izvrnuti patuljački zamak ili orgulje izrez­barene u ledu: zamrznuti vodopad prelivao se u mnoštvo debelih stubova. Komadi rasutog leda i snežni nanosi skupljali su se oko njegovog prljavobelog podnožja; sunce mu je obasjavalo kremasti vrh.

Franko mu je ušao u vidno polje, kao da je izašao iz magle, i pridružio se Tildi. Dosad su prelazili preko relativno ravnog glečera. Sad izgleda da će se Tilda i Franko uspeti uz orgulje.

Mič za trenutak zastade i izvadi svoju sekiru za sneg. Podiže naočari na glavu, čučnu, a onda stenjući sede kako bi proverio krampone. Led koji se nakupio među šiljcima popusti pod naletima njegovog noža.

Tilda se vratila nekoliko jardi kako bi porazgovarala sa njim. Pogledao ju je, njegove guste tamne obrve sastavile su se iznad nosa, a zelene oči treptale su od hladnoće.

"Ovo će nam uštedeti sat vremena", reče Tilda, pokazavši ka orguljama. "Kasno je. Usporio si nas." Engleske reči klizile su sa njenih tankih usana oštro i precizno, sa zavodničkim austrijskim naglaskom. Bila je tananog tela, ali skladno građena, svetloplave kose skrivene pod tamnoplavom Polartekovom kapom. Lice kao da joj je bilo vilinsko, sa bistrim sivim očima. Bila je privlačna, ali ne baš Mičev tip; svejedno, bili su nakratko ljubavnici pre no što se pojavio Franko.

"Rekao sam ti da ima osam godina kako nisam planinario", odvrati joj Mič. Franko se sjajno snalazio. Italijan je stajao oslonjen o svoju sekiru blizu orgulja.

Tilda je sve odmeravala i premeravala, uzimala samo najbolje, a odbacivala ono lošije - ali opet - nikad nije palila mostove za sobom, u slučaju da joj stare veze budu od koristi. Franko je imao četvrtastu vilicu, bele zube i četvrtastu glavu sa gustom crnom kosom izbrijanom na slepoočnicama i orlovskim nosom. Ten mu je bio medite­ranski maslinast, široka ramena sva u mišićima, kao i ruke, a šake su mu bile nežne, ali veoma snažne. Nije bio prepametan za Tildu, ali nije bio ni tupav. Mič je sa lakoćom mogao da zamisli Tildu izma­mljenu iz svoje guste austrijske šume prilikom da spava sa Frankom. Svetlo uz tamno, kao kore na torti. Za divno čudo, ta ga slika nimalo nije doticala. Tilda je ljubav vodila mehaničkom silinom. Mič je neko vreme time bio zavaran, sve dok nije shvatio da ona zapravo samo prati korake, jedan za drugim, kao da radi neku vrstu intelektualne vežbe. Isto tako je i jela. Ništa je stvarno nije doticalo, ali ponekad je pokazivala pravi smisao za humor i ljubak osmeh koji joj je pravio jamice na uglovima tih tankih, preciznih usana.

"Moramo da siđemo pre sumraka", reče mu Tilda. "Ne znam kakvo će vreme biti. Ima još dva sata do pećine. Nije preterano daleko, ali uspon je težak. Ako budemo imali sreće, imaćeš sat vremena na raspolaganju da pogledaš ono što smo otkrili."

"Potrudiću se iz sve snage", odgovori joj Mič. "Koliko smo se udaljili od turističkih staza? Već satima nisam video crvenu boju."

Tilda skide naočari za sneg kako bi ih obrisala i uputi mu kratak osmeh u kome nije bilo topline. "Ovde nema turista. Čak se i većina dobrih planinara drži podalje. Ali ja znam kuda ću."

"Snežna boginja", reče Mič.

"Pa šta si očekivao?" upita ona, shvativši to kao kompliment. "Ovde sam planinarila još kao devojčica."

"Ti si i dalje devojčica", odgovori joj Mič. "Dvadeset pet, dvadeset šest?"

Nikad mu nije otkrila koliko ima godina. Sada ga je odmerila kao da je neki dragulj za koga se predomišlja da li da ga kupi. "Imam trideset dve godine. Franko ima četrdeset, ali je brži od tebe."

"Franko može da se nosi u majčinu", odvrati Mič, ali bez ljutnje.

Tilda se nasmeši. "Danas smo svi čudni", reče ona, okrećući se. "Čak i Franko to oseća. Ali još jedan ledeni čovek... koliko bi to vredelo?"

Na samu tu pomisao, Mič ostade bez daha. To mu sada nije bilo potrebno. Njegovo uzbuđenje sklupča se i pomeša sa iscrpljenošću. "Ne znam", reče joj.

Njih dvoje otvorili su mu svoja plaćenička srdašca u Salzburgu. Bili su ambiciozni, ali ne i glupi; Tilda je bila potpuno sigurna da njihovo otkriće nije samo još jedno telo nekog izgubljenog planinara. Ona bi to trebalo dobro da zna. Sa četrnaest godina pomagala je da se nose dva tela koje su glečeri izbacili. Jedno od njih bilo je preko stotinu godina staro.

Mič se pitao šta bi bilo kad bi zaista pronašli pravog ledenog čoveka. Bio je siguran da Tilda na duži rok ne bi podnela pritisak slave i uspeha. Franko je bio dovoljno stamen da to izdrži, ali Tilda je, na neki sebi svojstven način, bila veoma krhka. Baš kao dijamant, mogla bi da seče čelik, ali skršila bi se u komade ako bi zadobila udarac iz nezgodnog ugla.

Franko bi možda preživeo slavu, ali da li će preživeti Tildu? Uprkos svemu, Miču se Franko dopadao.

"Ima još tri kilometra", reče mu Tilda. "Hajdemo."

Ona i Franko zajedno mu pokazaše kako da se uspne uz zaleđeni vodopad. "Ovaj slap teče samo sredinom leta", reče mu Franko. "Već je mesec dana okovan ledom. Moraš da razumeš kako se ledi. Ovde je led čvrst." Sekirom udari masivno podnožje orgulja od bledosivog leda. Led zabruja i nekoliko sitnih krhotina otpade. "Ali gore je pun mehura. Ako pogrešno udariš, otpa­daju veliki komadi. Neko može biti povređen. Tu bi Tilda trebalo da seče, ne ti. Ti se penji između nas dvoje."

Tilda je prva krenula, što je sa Frankove strane bilo pošteno priznanje da je bolji planinar od njega. Franko je razvio konopce, a Mič mu je pokazao kako se seća petlji i čvorova koje je naučio planinareći u državi Vašington. Tilda na to napravi grimasu i ponovo mu veza konopac oko struka i ramena - u alpskom stilu. "Većim delom puta možeš ići ispred. Zapamti, ja ću da usecam stepenice ako ti zatrebaju", reče mu Tilda. "Ne bih da bacaš led na Franka."

Stade da se uspinje.

Na pola puta uz ledeni stub, zabijajući krampone u led, Mič pređe preko svog praga izdržljivosti i obuze ga iscrpljenost, tako da ga na tren spopade mučnina. A onda, telo kao da mu se pročisti, kao da bi isprano svežom vodom, i on poče lakše da diše. Sledio je Tildu, zarivajući krampone u led i pribijajući se uz njega, hvatajući se za svaki mogući rukohvat. Sekiru je retko koristio. Za divno čudo, vazduh je bio topliji blizu leda.

Bilo im je potrebno petnaest minuta da se uspnu do leda kremaste boje. Sunce je izronilo iza niskih sivih oblaka i pod oštrim uglom obasjalo zaleđeni vodopad, pretvorivši ga u zid providnog zlata.

Čekao je da im Tilda dovikne kako se bezbedno popela na vrh. Franko je lakonski odgovorio. Mič je stao da se penje između dva stuba. Led je tu zaista bio nepredvidljiv. Njegov uspon bacao je na Franka pravi oblak ledenih komadića. Franko je psovao, ali Mič se nijednom nije otkačio da visi u vazduhu, što je bio pravi blagoslov.

Puzao je uz oblu usnu vodopada. Rukavice su mu upozoravajuće klizile po ledu. Zamlatara nogama, desnom čizmom zakači ivicu stene, potom se uhvati za još jedan kamen, sačeka trenutak da povrati dah, pa se kao neki morž pope pored Tilde.

Prašnjave sive gromade sa obe strane korita formirale su zaleđeni potok. Pogledao je niz uzanu stenovitu dolinu, napola skrivenu senkom, kojom je nekada neki mali glečer tekao sa istoka, rezbareći svoj karakteristični urez u obliku slova U. Poslednjih nekoliko godina nije bilo puno snega i glečer je nastavio dalje, povlačeći se sa ureza, koji je sada ležao nekoliko desetina jardi iznad glavnine glečera.

Mič se okrenuo na stomak i pomogao Franku da se popne. Tilda je stajala po strani, neustrašivo klečeći na ivici, u savršenoj ravnoteži, vitka i predivna.

Namršti se na Miča. "Kasnimo", reče mu. "Šta možeš da otkriješ za pola sata?"

Mič slegnu ramenima.

"Moramo da krenemo natrag najkasnije u sumrak", Franko reče Tildi, a onda se isceri Miču. "Led nije baš toliko nezgodan, je l' da?"

"Nije strašno", odgovori mu Mič.

"Dobro uči", Franko reče Tildi, koja podiže pogled. "Jesi li ikad pre planinario po ledu?"

"Ne ovako", odvrati Mič.

Prešli su nekoliko desetina jardi duž zaleđenog potoka. "Još dva uspona", reče Tilda. "Franko, ti vodi."

Mič baci pogled kroz kristalni vazduh preko ruba ureza i nazubljenih rogova viših planina. I dalje nije znao gde je. Franko i Tilda više su voleli da ga drže u neznanju. Prešli su najmanje dvadeset kilometara od velike kamene Gaststube sa čajem.

Okrenuvši se, ugleda narandžasti bivak, otprilike četiri kilometra daleko i stotine metara niže. Sada je bio u senci.

Činilo se da je snežni pokrivač veoma tanak. Planine su baš preživele najtoplije leto u novijoj istoriji Alpa, sa povećanim topljenjem glečera, kratkim poplavama u dolinama - zbog obilnih kiša - i sa slabim snežnim pada­vinama. Globalno zagrevanje već se pretvorilo u medijski kliše; sa njegovog stanovišta, iako je u tom pogledu bio neiskusan, sve to činilo mu se više no stvarnim. Lako je moguće da će Alpi za nekoliko decenija biti potpuno goli.

Relativna toplota i suvoća otvorile su prolaz do stare pećine, omogućivši Franku i Tildi da otkriju tajnu tragediju.

 

Franko doviknu da je na sigurnom, pa se Mič malo po malo uspe uz poslednju stenovitu liticu, dok mu se kamen mrvio pod čizmama. Stena je tu bila slaba, mestimično i veoma meka; sneg je dugo pokrivao čitav taj kraj - verovatno hiljadama godina.

Franko mu je pomogao da se popne i zajedno namotaše konopac dok se Tilda uspinjala iza njih. Stala je na rubu zaklanjajući oči od sunca, koje je sada bilo jedva pedalj iznad nazubljenog obzorja. "Znaš li gde si?" upita Miča.

On odmahnu glavom. "Nikada nisam bio ovako visoko."

"Dečko iz doline", reče Franko i isceri se.

Mič začkilji.

Njih troje baciše pogled preko zaobljenog glatkog ledenog polja - tankog prsta glečera koji se nekada prostirao duž skoro sedam milja u nekoliko spektakularnih kaskada. Sada, dužinom ove grane, glečer je bivao sve tanji. Veoma malo svežeg snega hranilo je njegovu glavu, visoko u planinama. Suncem obasjani stenoviti zid iznad leda uzdizao se nekoliko hiljada stopa u vazduh. Vrh je bio toliko visok da Mič nije imao želju da gleda.

"Tamo", reče Tilda, pokazavši na stenje nasuprot njemu. Malo se pomučivši, Mič razazna sićušnu crvenu tačku naspram senovite crne i sive pozadine: barjak od tkanine koji je Franko tu ostavio prilikom njihovog po­slednjeg boravka. Krenuli su preko leda.

Pećina, prirodno udubljenje, imala je mali otvor od tri stope u prečniku, veštački prikriven niskim zidom od kamenja veličine ljudske glave. Tilda izvadi digitalni fotoaparat i fotografisa otvor iz nekoliko uglova, povlačeći se i obilazeći ga dok je Franko rušio zid, a Mič osmatrao ulaz.

"Koliko daleko?" upita Mič kad im se Tilda pridružila.

"Deset metara", odgovori mu Franko. "Veoma je hladno tamo, hladnije nego u zamrzivaču."

"Ali ne zadugo", reče Tilda. "Mislim da je ovo prva godina da je ovo područje ovoliko otvoreno. Sledećeg leta temperatura bi mogla da se popne iznad nule. Topao vetar bi mogao da dospe u ove krajeve." Namršti se i prstima stisnu nos.

Mič skide ranac i stade da pretura po njemu tražeći električne lampe, kutiju sa noževima, vinilske rukavice, sve što je mogao da pronađe u radnjama dole u gradu. Sve je to ubacio u malu plastičnu kesu, zatvorio je, stavio u džep i pogledao između Franka i Tilde.

"Pa?" reče.

"Kreni", reče Tilda, mahnuvši rukama. Široko se nasmeši.

On se sagnu i četvoronoške prvi uđe u pećinu. Nekoliko sekundi kasnije, Franko uđe za njim, a Tilda odmah potom.

Mič je u zubima držao malu električnu lampu, prelazeći po šest ili osam palaca odjednom. Led i fini snežni prah tvorili su tanani prekrivač po podu pećine. Zidovi su bili glatki i pravili su uzani klin blizu tavanice. Tu neće moći ni da čučne. Franko mu doviknu: "Biće šire."

"Ušuškana rupica", reče Tilda, glasom koji je zvučao šuplje.

Vazduh je mirisao neutralno - prazno. Bilo je hladno, dobrano ispod nule. Kamen je isisavao toplotu iz njega, čak i kroz postavljenu jaknu i pantalone za sneg. Pređe preko jedne ledene vene, koja je naspram crnog kamena izgledala kao mleko, i zagreba je prstima. Čvrsto. Sneg i led mora da su bili nabijeni bar do te tačke kada je pećina bila zatrpana. Odmah nakon ledene vene, pećina poče da se pruža naviše, a on oseti slabašni dašak vazduha koji je dopirao iz drugog ureza u steni, koji je nedavno očišćen od leda.

Mič je osećao blagu mučninu, ali ne od pomisli na to šta će upravo ugledati, već zbog neuobičajenog - pa čak i kriminalnog - karaktera ove istrage. I najmanji pogrešan potez, samo da se pročuje kako nije išao prikladnim putevima i da se nije postarao da sve bude zakonski...

Mič je i ranije imao problema sa institucijama. Nema ni šest meseci kako je izgubio posao u muzeju Hejer u Sijetlu, ali to je bila politička stvar, besmi­slena i nepoštena.

Sve do sada, nijednom se nije ogrešio o gospu Nauku.

Satima se tamo u hotelu u Salzburgu raspravljao sa Frankom i Tildom, ali oni nisu ni mrdnuli od svog stanovišta. Da nije odlučio da pođe sa njima, poveli bi nekog drugog - Tilda je čak predložila jednog nezaposlenog studenta medicine sa kojim se nekada zabavljala. Izgleda da je imala široku lepezu bivših momaka, ali svi su bili znatno manje kvalifikovani i sa znatno manje skrupula nego Mič.

Kakvi god Tildini motivi bili, ili njen moralni karakter, Mič nije bio takav čovek da je odbije, pa da ih prijavi; svako ima svoje granice, svoju među u društvenim divljinama. Mičeva granica bila je huškanje austrijske policije na bivše devojke.

Franko lupi krampon na Mičevoj čizmi. "Problem?" upita.

"Nema problema", odgovori Mič i stenjući pređe još šest palaca.

Odjednom, oval svetlosti ukaza mu se u jednom oku, kao neki ogromni nefokusirani mesec. Telo kao da mu se nadu. Sa teškoćom proguta pljuvačku. "Sranje", promrmlja, nadajući se da to nije značilo ono što je mislio da znači. Oval izblede, a telo mu se vrati u normalu.

Pećina se tu sužavala u uzano grlo, manje od stope visoko i dvadeset jedan ili dvadeset dva palca široko. Iskrivivši glavu u stranu, on zgrabi stenu odmah ispod grla i provuče se. Jakna mu zape i on ču kako se nešto cepa dok se napinjao da se otkači i provuče.

"To je nezgodan deo", reče Franko. "Ja jedva mogu da prođem."

"Zašto ste uopšte išli ovoliko daleko?" upita Mič, prikupljajući hrabrost da nastavi dalje u, doduše širi, ali svejedno mračan i skučen prostor.

"Jer je ovde, zar ne?" reče Tilda. Glas joj je zvučao kao zov neke udaljene ptice. "Ja sam čikala Franka. On je čikao mene." Nasmeja se, a odjeci njenog smeha poleteše u tamu. Mič se sav naježi. Taj novi ledeni čovek smejao se sa njima, a možda se zapravo smejao njima. Već je mrtav. Nije imao briga, a sasvim sigurno bi mu bilo smešno što je toliko ljudi maltretiralo sebe samo da bi videlo njegove posmrtne ostatke.

"Koliko je prošlo otkad ste poslednji put bili ovde?" upita Mič. Pitao se zašto to pitanje nije postavio ranije. Možda sve do sada nije zaista verovao. Prešli su toliki put, a nije bilo ni znaka da je reč o praktičnoj šali. Doduše, sumnjao je da je Tilda sposobna za tako nešto.

"Sedmica, osam dana", odvrati Franko. Prolaz je u međuvremenu postao dovoljno širok da se Franko progura pored Mičevih nogu, a Mič mu bakljom obasja lice. Franko mu uputi zubati mediteranski osmeh.

Mič pogleda napred. Video je nešto pred sobom, nešto tamno, poput gomi­lice pepela.

"Blizu smo?" upita Tilda. "Miče, prvo je samo stopa."

Mič pokuša da rastumači tu rečenicu. Tilda je govorila čisto metrički. Shvati da se reč "stopa" nije odnosila na razdaljinu, već na deo tela. "Još je ne vidim."

"Prvo ide pepeo", reče Franko. "To može biti to." Pokaza na crnu gomilicu. Mič je osećao kako se vazduh oko njega talasa, tako da je kraj pećine ostao nedirnut.

Krenuo je napred sa sporošću punom poštovanja, obraćajući pažnju na sve. Tražio je bilo kakav sićušni dokaz koji je možda preživeo prethodni ulazak - komadiće kamena, grančica, oznake na zidovima...

Ništa. Pridigao se na ruke i kolena i sa velikim olakšanjem krenuo napred. Franko je postao nestrpljiv.

"Pravo napred", reče mu Franko, ponovo ga lupnuvši po kramponu.

"Majku mu, idem ovako sporo kako mi ništa ne bi promaklo, znaš?" odvrati Mič. Suzbio je poriv da se ritne nogom kao mazga.

"Dobro", pomirljivo odvrati Franko.

Mič je sada mogao da vidi iza krivine. Pod je bio neznatno ravniji. Oseti neki travnat, slankast miris, koji ga  podseti na miris sveže ribe. Ponovo se naježi, a oči mu se zamagliše. Drevno saosećanje.

"Vidim", reče. Jedna stopa virila je preko ivice - mala, kao detinja, veoma smežurana i tamnosmeđa, skoro crna. Pećina se tu već širila i po podu su bile razbacane suve i pocrnele niti - možda trava. Trska. Oci, prvobitni ledeni čovek, imao je preko glave prebačen trščani plašt.

"Gospode", reče Mič. Još jedan beli oval pojavi mu se u oku, lagano bledeći, a u slepoočnicama mu sevnu šapat bola.

"Tamo je šire", doviknu Tilda. "Sve troje možemo stati, a da ih ne pomerimo."

"Njih?" upita Mič, uputivši mlaz svetlosti iza sebe.

Franko se nasmeši iza Mičevih kolena. "To je, zapravo, iznenađenje", reče mu. "Ima ih dvoje."

 

 

2

Republika Gruzija

Kej je bila sklupčana na suvozačevom sedištu piskavog malog fijata dok ga je Lado vozio po krivinama i okukama gruzijskog vojnog puta. Iako puna opekotina od sunca i iscrpljena, nije mogla da spava. Duge noge trzale su joj se na svakoj krivini. Kad začu škripu skoro ćelavih guma, prođe rukama kroz kratku smeđu kosu i namerno zevnu.

Lado  oseti da je tišina predugo trajala. Pogleda  Kej mekim smeđim očima koje su mu krasile lice preplanulo od sunca, prepuno sićušnih bora, rukom kojom je držao volan uze cigaretu i isturi bradu. "U sranju je naš spas, je l' da?" upita.

Kej nije mogla a da se ne nasmeši. "Molim te, ne pokušavaj da me oraspoložiš", reče mu.

Lado na to nije obraćao pažnju. "Dobro za nas. Gruzija ima nešto da ponudi svetu. Imamo sjajnu kanalizaciju." Govorio je veoma mekano, tako da je "kanalizacija" zvučala kao kenjalizacija.

"Kanalizacija", promrmlja ona. "Kenja-lizacija."

"Jesam li dobro rekao?" upita Lado.

"Savršeno", odgovori Kej.

Lado Džakeli bio je vodeći naučnik u institutu Elijava iz Tbilisija, gde se vršila ekstrakcija bakteriofaga - virusa koji napadaju samo bakterije - iz lokalne gradske i bolničke kanalizacije, kao i iz otpada sa farmi i uzoraka sakupljenih po čitavom svetu. Sada je Zapad, uključujući Kej, ponizno došao da od Gruzijaca uči o njihovim lekovitim svojstvima.

Dobro se slagala sa osobljem instituta. Nakon sedmice provedene po konferencijama i obilascima laboratorija, neki od mlađih naučnika pozvali su je da im se pridruži na putu do zatalasanih brda i blistavih zelenih pašnjaka za ovce u podnožju planine Kazbeg.

Stvari su se tako brzo promenile. Baš jutros, Lado je došao kolima u njihov logor blizu stare i usamljene pravoslavne crkve, i to čak iz Tbilisija. Sa sobom je doneo kovertu sa faksom iz glavnog štaba mirovnih trupa Ujedinjenih nacija iz Tbilisija, prestonice zemlje.

Lado je u logoru ispio kafu, a onda, džentlmenski kao i uvek - a i bio je njen sponzor - ponudio joj je da je odveze u Gordi, jedan gradić sedamdeset pet milja jugozapadno od Kazbega.

Kej nije imala izbora. Neočekivano, i u najgorem mogućem trenutku, njena prošlost ju je sustigla.

Tim Ujedinjenih nacija prelistao je sve moguće dosijee kako bi pronašao medicinske stručnjake koji nisu Gruzijci, a eksperti su u određenim poljima. Došli su samo do njenog imena: Kej Lang, trideset četiri godine, u partnerstvu sa svojim mužem, Saulom Madsenom u firmi EkoBakter Risrč. Početkom devedesetih studirala je patološku medicinu na njujorškom Državnom univerzitetu, nameravajući da se posveti kriminološkim istragama. U roku od godinu dana promenila je mišljenje i prebacila se na mikrobiologiju sa naglaskom na genetski inženjering; ali ona je bila jedini stranac u Gruziji sa makar minimalnim iskustvom u onome što je Ujedinjenim nacijama bilo potrebno.

Lado ju je vozio kroz jedan od najlepših pejzaža koji je ikada videla. U senci centralnih Kavkaskih planina prolazili su pored terasastih polja, kamenih seoskih kućica, kamenih silosa i crkvica, gradića sa zgradama od drveta i kamena, kućama sa prijateljskim i prelepo izrezbarenim tremovima koji su gledali na uzane putiće popločane ciglom ili kaldrmom, ili samo od nabijene zemlje. Gradići su bili raštrkani po širokom naboranom pokrivaču gustih šuma i livada po kojima su pasle ovce i koze.

Tu su čak i ti naizgled prazni prostori tokom stoleća bili preplavljeni i oko njih su se vodili ratovi, baš kao i na svakom drugom mestu koje je videla u Zapadnoj, a sada i Istočnoj Evropi. Ponekad je osećala kako je guši blizina drugih ljudi i krezubi osmesi staraca i starica što stoje pored puta posmatrajući vozila koja dolaze i odlaze iz nekih novih i nepoznatih svetova. Naborana prijateljska lica i čvornovate ruke koje mašu malim kolima.

Svi mladi bili su u gradovima, prepuštajući starima brigu o selu, izuzev u planinskim odmaralištima. Gruzija je nameravala da sebe preobrazi u na­ciju odmarališta. Svake godine beležila je dvocifreni ekonomski rast, a njena valuta - lari - takođe je jačala, odavno zamenivši rublje; uskoro će zameniti i zapadne dolare. Otvarali su naftovode od Kaspijskog do Crnog mora; a u zemlji u kojoj je vino dobilo svoje ime, polako je postajalo i veliki izvozni proizvod.

Tokom sledećih nekoliko godina, Gruzija će početi da izvozi novo i veoma drugačije vino: rastvore faga koji će izlečiti svet koji je gubio u ratu protiv bolesti izazvanih bakterijama.

Fijat ulete u unutrašnju traku kada skrenuše u slepu krivinu. Kej oseti kako joj zastade dah, ali oćuta. Lado je u institutu bio veoma ljubazan prema njoj. Nekoliko puta tokom prethodne sedmice Kej ga je uhvatila kako je posmatra sa izrazom čvornovatog starovremenskog premišljanja, očiju skupljenih u naborane proreze, kao neki satir izrezbaren od drveta masline i premazan smeđom bojom. Među ženama koje su radile u Elijavi govorilo se kako mu se ne može sve vreme verovati, pogotovo ne sa mlađim devojkama. Ali prema Kej uvek se ophodio sa najvećom mogućom uljudnošću, pa čak i sa brigom - baš kao sada. Nije želeo da bude tužna, ali opet, nije mogao da se seti nijednog razloga zašto bi bila vesela.

Iako prelepa, Gruzija je bila naružena mnogim mrljama: građanskim ratom, ubistvima, a sada i masovnim grobnicama.

 

Uleteše u pravi zid kiše. Brisači oživeše i očistiše otprilike trećinu Ladovog vidnog polja. "Dobro što nam je Josif Staljin ostavio kanalizaciju", razmišljao je naglas. "Valjani sin Gruzije. Naš najčuveniji izvozni proizvod - bolji nego vino." Lado joj uputi lažni smešak. Istovremeno se činilo kao da se brani i kao da se oseća posramljeno. Kej nije mogla a da ne pokuša da od njega izmami još nešto.

"Ubio je milione", promrmlja. "Ubio je doktora Elijavu."

Lado je kroz mlazeve kiše sumorno posmatrao šta se zbivalo na putu, sa one strane kratke haube. Uspori i zakoči, a onda obiđe jarak koji je bio dovoljno dubok da sakrije kravu. Kej ciknu i uhvati se za sedište. Na tom delu puta nije bilo ograda, a ispod njega pružala se najmanje tri stotine ­metara duboka provalija kroz koju je tekla reka vode od glečera koji su se topili. "Berija je doktora Elijavu proglasio za neprijatelja naroda", smireno odgovori Lado, kao da prepričava staru porodičnu anegdotu. "Tada je Berija bio glava gruzijskog KGB-a; lokalni kreten koji je maltretirao decu, a ne besni vuk cele Rusije."

"Bio je Staljinov čovek", reče Kej, pokušavajući da skrene misli sa puta. Nije mogla da razume zašto se Gruzijci i najmanje ponose Staljinom.

"Svi su oni bili Staljinovi ljudi, ili bi završili mrtvi", odvrati joj Lado. Onda slegnu ramenima. "Ovde se digla graja do miloga boga kada je Hruščov rekao da je Staljin bio kvaran. Šta mi znamo? Toliko nas je godina jebao u zdrav mozak da smo počeli da mislimo kako nam je muž."

Kej je to bilo smešno. Lado se okuraži kad vide njen osmeh.

"Neki i dalje žele da se vrate prosperitetu koji je bio pod komunizmom. Ili će nam prosperitet biti u govnima." Protrlja nos. "Ja sam za govna."

Tokom sledećeg sata, spustili su se na područje manje strašnih brda i zaravni. Putokazi ispisani vijugavim gruzijskim pismom bili su izrešetani desetinama hitaca. "Pola sata, ne više", reče Lado.

Zbog obilne kiše bilo je teško oceniti gde se završavao dan a gde počinjala noć. Kada se približiše raskršću i skretanju za gradić Gordi, Lado uključi slabašne fijatove farove.

Dva oklopna transportera stajala su pokraj puta, odmah nakon raskršća. Pet ruskih mirotvoraca u kabanicama i okruglastim šlemovima koji su podsećali na noćne posude umorno im mahnuše da stanu.

Lado zakoči i zaustavi auto, tako da je fijat bio malčice nakrivljen na ivici puta. Kej tada ugleda još jedan jarak, svega nekoliko jardi ispred njih, posred raskrsnice. Da bi ga zaobišli, moraće da voze ivicom puta.

Lado spusti prozor. Ruski vojnik od nekih devetnaest ili dvadeset godina, rumenih obraza kao u horskog dečaka, proviri unutra. Kiša mu se sa šlema slivala na Ladov rukav. Lado mu se obrati na ruskom.

"Amerikanka?" mladi Rus upita Kej. Ona mu pokaza svoj pasoš i dozvole za rad izdate od EU i CIS, kao i faks koji je od nje tražio - praktično, naređivao - da se pojavi u Gordiju. Vojnik uze faks i namršti se pokušavajući da ga pročita. Za to vreme faks se potpuno pokvasio. Vojnik se onda povuče da se konsultuje sa oficirom koji je čučao odmah iza zadnjih vrata najbližeg transportera.

"Ne žele da budu ovde", Lado promrmlja Kej. "A ni mi ih ne želimo. Ali tražili smo pomoć... Ko nam je kriv?"

Kiša je stala. Kej se zagleda u sumračnu izmaglicu što se pružala pred njima. Kroz zavijanje motora čula je glasanje cvrčaka i pesmu ptica.

"Ići dole, ići levo", vojnik reče Ladu, ponosan na svoje znanje engleskog. Nasmeši se zarad Kej i mahnu im da pođu ka drugom vojniku koji je kao neki stub stajao u sivoj tmini pored jarka. Lado dade gas i mala kola zaobiđoše jarak, trećeg mirotvorca i zaputiše se na sporedni put.

Lado je do kraja putovanja držao otvoren prozor. Hladni vlažni večernji vazduh ispuni auto, a Kej se naježi. Ivice puta bile su skrivene gustim šibljem. Nakratko se u vazduhu oseti smrad. Bili su blizu ljudi. A onda Kej pomisli da to ne smrdi gradska kanalizacija. Nos joj se nabora, a utroba prevrnu. Ali to nije bilo verovatno. Njihovo odredište bilo je otprilike milju van grada, a do Gordija je bilo najmanje još dve milje.

Lado dođe do jednog potočića i lagano pregazi plitki brzak. Točkovi utonuše do radkapni, ali auto bezbedno izađe iz potoka i nastavi još stotinu metara dalje. Zvezde proviriše kroz brze oblake. Planine su se uzdizale ka nebu kao neke crne krhotine. Naiđoše na šumu i ona ostade za njima pre no što ugledaše Gordi i njegove zgrade, neke kamene, a neke novije dvospratne drvene kuće sa sićušnim prozorima, jednu betonsku opštinsku kocku bez ikakvih dekoracija, kao i izanđale asfaltne i stare kaldrmisane puteve. Svetla nije bilo. Prozori behu crni i slepi. Ponovo nije bilo struje.

"Ne znam ovaj grad", promrmlja Lado. Naglo zakoči, a Kej se trže. Auto je bučno radio u mestu posred malog gradskog trga, okruženog dvospratnicama. Kej nekako razazna izbledeli znak Inturista iznad gostionice po imenu Rustavelski tigar.

Lado uključi sićušno svetlo iznad retrovizora i izvadi mapu poslatu faksom. Onda je zgađeno odbaci i otvori fijatova vrata. Šarke glasno zastenjaše. Nagnu se napolje i viknu na gruzijskom: "Gde je grob?"

Mrak je samom sebi bio izgovor.

"Baš lepo", reče Lado. Dvaput lupi vratima da bi ih zatvorio. Kej čvrsto stisnu usne kada auto polete napred. Uz visoku škripu menjača, sumanuto prođoše kroz uličicu prepunu mračnih zamandaljenih radnji i izađoše iz sela prošavši pored dve napuštene barake, hrpa šuta i razbacanih bala slame.

Nakon nekoliko minuta ugledaše svetlost, sjaj baklji i jednu malu logor­sku vatru, a onda i začuše brujanje prenosnog generatora i glasove koji su odzvanjali kroz noćnu tišinu.

Grob je bio bliže no što je na mapi izgledalo, manje od milje udaljen od grada. Pitala se da li su seljani čuli vrištanje i da li ga je uopšte i bilo.

Sa zabavom je gotovo.

 

Tim Ujedinjenih nacija nosio je gas-maske sa ugrađenim industrijskim filterima. Nervozni vojnici gruzijske Republičke bezbednosti morali su da pribegnu maramama privezanim oko lica. Delovali su zlokobno, mada bi pod nekim drugim okolnostima izgledali smešno. Njihovi oficiri nosili su bele platnene hirurške maske.

Glava sakrebula, lokalnog gradskog veća, nizak čovek krupnih pesnica, guste kovrdžave kose i istaknutog nosa, stajao je sa nesrećnim izrazom lica pored oficira Službe bezbednosti.

Vođa tima Ujedinjenih nacija, pukovnik američke armije rodom iz Južne Karoline, po imenu Nikolas Bek, na brzinu se predstavi i dade Kej jednu masku. Osećala se neprijatno, ali ipak ju je stavila. Bekov ađutant, jedna crn­kinja po činu kaplar, koja se prezivala Hanter, pružila joj je par belih hirurških rukavica. Kada ih Kej navuče, one joj se uz pljesak priljubiše uz zglobove. Za nju je to bio dobro poznat osećaj.

Bek i Hanter povedoše Kej i Ladoa podalje od logorske vatre i belih džipova, niz uzanu stazu kroz proređenu šumu i čestar do grobova.

"Onaj predsednik gradskog veća ima svoje neprijatelje. Neki lokal­ci iz opozicije iskopali su rovove, a onda pozvali štab Ujedinjenih nacija u Tbilisiju", reče joj Bek. "Mislim da nas momci iz Republičke bezbednosti ne žele ovde. U Tbilisiju ne nailazimo na saradnju. Vi ste bili jedina osoba sa nekim iskustvom do koje smo mogli da dođemo u ovako kratkom roku."

Tri paralelna rova bila su ponovo otkopana i obeležena električnim svetlima na visokim motkama zarivenim u peskovito tlo. Svetla je napajao prenosni generator. Između njih se pružala crvena i žuta plastična traka, viseći beživotno i mlitavo, pošto nije bilo ni daška vetra.

Kej priđe prvom rovu i odiže masku. Naboravši nos u iščekivanju smra­da, ona onjuši. Međutim, nije bilo nikakvog jasno prepoznatljivog mirisa izuzev zemlje i blata.

"Stari su više od dve godine", reče i pruži Beku masku. Lado je stao otprilike desetak koraka iza njih, očigledno nevoljan da se približi grobovima.

"Moramo da budemo sigurni u to", reče joj Bek.

Kej priđe drugom rovu, nagnu se i pređe baterijskom lampom preko gomila tkanine, pocrnelih kostiju i suve zemlje. Zemljište je bilo peskovito i suvo, verovatno deo korita starog potoka koji se napajao otapanjem snegova sa planina. Tela su bila skoro neprepoznatljiva. Bledosmeđe kosti bile su prekrivene skorenom zemljom i smežuranim smeđim pocrnelim mesom. Odeća je bila izbledela i poprimila boju zemljišta, ali te rite nisu bile vojne uniforme, već haljine, pantalone i kaputi. Vuna i pamuk nisu u potpunosti istruleli. Kej je pogledom tražila sintetiku jarkih boja; tako bi mogli da usta­nove maksimalnu starost groba. Međutim, ništa nije videla.

Nakon toga, osvetli  zidove rova. Najdeblje vidljivo korenje, presečeno ašovima, bilo je otprilike pola palca u prečniku. Najbliže drveće, poput nekih visokih mršavih duhova, bilo je desetak jardi daleko.

Sredovečni oficir Republičke bezbednosti koji se odlikovao silnim ime­nom Vahtang Čikurišvili, nekako zdepasto zgodan, mišićavih ramena i debelog, često lomljenog nosa, priđe joj. Nije nosio masku. Pruži joj  nešto tamno. Nakon nekoliko trenutaka, Kej shvati da je reč o cipeli. Čikurišvili se obrati Ladu na konsonantima bogatom gruzijskom.

"Kaže da su ove cipele stare", prevede Lado. "Kaže da su ovi ljudi poginuli pre pedeset godina. Možda i više."

Čikurišvili besno mahnu rukom i uputi Ladu i Beku brzu mešavinu gruzijskih i ruskih reči.

Lado prevede. "Kaže da su Gruzijci koji su ovo iskopali obične budale. Ovo nije za Ujedinjene nacije. Ovo se desilo davno pre građanskog rata. Kaže da ovo nisu ljudi iz Osetije."

"A ko je spomenuo ljude iz Osetije?" suvo upita Bek.

Kej pregleda cipelu. Imala je debeli kožni đon i kožni gornji deo, a pertle su bile istrulele i pune zemlje. Koža je bila tvrda kao kamen. Pogleda unutrašnjost cipele. Zemlja, ali ni traga od čarapa ili tkiva - ta cipela nije skinuta sa raspadnutog stopala. Čikurišvili joj prkosno uzvrati na njen ratoborni pogled, a onda izvadi šibicu i pripali cigaretu.

Namešteno, pomisli Kej. Setila se časova koje je pohađala u Bronksu, zbog kojih je na kraju pobegla od kriminološke medicine. Terenski obilasci pravih ubistava. Zaštitne maske.

Bek se, u pokušaju da ga smiri, oficiru obratio na lošem gruzijskom i boljem ruskom. Lado suptilno ponovo prevede njegove reči. Bek onda uhvati Kej za lakat i odvede je do duge platnene strehe, podignute nekoliko jardi od rovova.

Pod tom strehom, na dva izanđala stočića na rasklapanje, bili su delovi tela. Potpuno amaterski, pomisli Kej. Možda su neprijatelji lokalnog glavešine tako postavili leševe i snimili fotografije da bi dokazali kako su u pravu.

Obišla je sto: dva torzoa i jedna lobanja. Na torzoima se zadržala prilična količina mumificiranog mesa, a na lobanji je bilo nekih nepoznatih ligamenata, nalik na tamne suve kaiševe, oko čela, očiju i obraza. Pogledom je potražila tragove ljuštura od insekata i na jednom smežuranom grlu pronašla mrtve larve, ali ne mnogo njih. Tela su bila zakopana u roku od nekoliko časova od smrti. Pretpostavljala je kako nisu zakopani usred zime, kada nije bilo insekata. Naravno, gruzijske zime na ovoj nadmorskoj visini bile su blage.

Ona uze mali perorez što je stajao pored bližeg torzoa i njime podiže komad tkanine, koji je nekada bio beli pamuk, a onda i ukrućenu razderanu kožu iznad abdomena. U tkanini i koži preko pelvisa videle su se ulazne rupe od metaka. "Gospode", izusti.

U pelvisu, obgrljeno zemljom i krutim kaiševima usahlog tkiva, bilo je manje telo, zgrčeno, jedva nešto više no hrpica sićušnih kostiju, skrhane lobanje.

"Pukovniče." Pokaza to Beku. Njemu se lice okameni.

Tela su mogla da budu pedeset godina stara, ali u tom slučaju bila su u izvanredno dobrom stanju. Preostalo je nešto vune i pamuka. Sve je bilo veoma suvo. Čitavo to područje sada je bilo drenirano. Rovovi veoma duboki. Ali korenje...

Čikurišvili ponovo progovori. Po glasu mu se moglo zaključiti da će sada više sarađivati, pa čak i da oseća krivicu. Tokom stoleća, nakupilo se dovoljno krivice za sve u toj zemlji.

"Kaže da su oba leša žene", Lado šapnu Kej.

"Vidim i ja", promrmlja ona.

Kej obiđe sto da ispita drugi torzo. Ovaj preko abdomena uopšte nije imao kožu. Ona skide zemlju sa njega pokretom od koga torzo zazvuča kao suva mešina. Unutar pelvisa ponovo je bila jedna lobanjica, fetus otprilike šest meseci star, isto kao i u prethodnom slučaju. Ovaj torzo nije imao udove; Kej nije mogla da oceni da li su mu noge bile skupljene u grobu. Nijedan fetus nije bio izbačen pritiskom abdominalnih gasova.

"Obe trudne", reče. Lado to prevede na gruzijski.

Bek tiho reče: "Izbrojali smo otprilike šezdesetoro osoba. Žene su izgleda ustreljene, a muškarci ili streljani ili batinani do smrti."

Čikurišvili pokaza ka Beku, a onda ka logoru i povika, lica rumenog od svetla baterijskih lampi: "Džugašvili, Staljin." Oficir reče da su grobovi iskopani nekoliko godina pre velikog Narodnog rata, tokom čistki. Tokom kasnih tridesetih godina dvadesetog veka. To bi značilo da su skoro sedamdeset godina stari, matore vesti, ništa zbog čega bi Ujedinjene nacije trebalo da se umešaju.

Lado objasni: "Hoće da Ujedinjene nacije i Rusi odu odavde. Kaže da je ovo unutrašnje pitanje, a ne za mirotvorce."

Bek se ponovo obrati gruzijskom oficiru, ali ovaj put manje pomirljivo. Lado odluči da ne želi da se nađe posred te razmene mišljenja, pa priđe Kej koja se naginjala nad drugim torzoom. "Gadna stvar", reče joj.

"Predugo", tiho progovori Kej.

"Molim?" upita Lado.

"Sedamdeset godina je predugo", odgovori mu ona. "Reci mi oko čega se raspravljaju." Perorezom poče da čačka oko nepoznatih kaiševa tkiva oko očnih dupalja. Kao da su tvorili neku vrstu maske. Da li su žrtvama možda navukli kapuljače pre pogubljenja? Nije tako mislila. Tkivo je bilo tamno i žilavo.

"Čovek iz Ujedinjenih nacija kaže da nema ograničenja za ratne zločine", Lado joj ispriča. "Nema - kako se kaže - ne zastarevaju."

"U pravu je", reče Kej. Nežno okrenu lobanju. Okciput je bio lateralno slomljen i nabijen do dubine od tri centimetra.

Ponovo je pažnju posvetila sićušnom skeletu u pelvisu drugog torzoa. Na drugoj godini fakulteta bila je na nekim predavanjima iz embriologije. Struktura kostiju fetusa činila joj se pomalo čudnom, ali nije želela da ošteti lobanju vađenjem iz stvrdnute zemlje i suvog tkiva. I ovako je dovoljno čačkala.

Kej se osećala loše; nije bila smučena suvim i smežuranim posmrtnim ostacima, već činom koji je njena mašta smesta rekonstruisala. Ispravi se i mahnu Beku da mu privuče pažnju.

"Ove žene su ustreljene u trbuhe", reče. Pobij svu prvorođenu decu. Besna čudovišta. "Umorene." Stisnu zube.

"Pre koliko vremena?"

"Možda je on u pravu u vezi sa starošću cipele, ako je odavde, ali ovaj grob nije toliko star. Korenje oko oboda rovova je premalo. Moja pretpostavka je da su žrtve poginule pre dve ili tri godine. Zemlja ovde izgleda suvo, ali tlo je verovatno kiselo, što bi razložilo kosti starije od nekoliko godina. A tu je i tkanina; liči mi na vunu i pamuk, što takođe znači da je grob svega nekoliko godina star. Da je reč o sintetici, mogao bi biti stariji, ali i to znači da se događaj desio posle Staljina."

Bek joj priđe i skide masku. "Možete li da nam pomognete ovde dok drugi ne stignu?" šapatom je upita.

"Koliko dugo?" upita Kej.

"Četiri, pet dana", odgovori Bek. Nekoliko koraka iza njega, Čikurišvili ih je ljutito gledao, stisnutih zuba, kao da je reč o pandurima koji se mešaju u porodičnu raspravu.

Kej shvati da zadržava dah. Okrete se, ustuknu jedan korak, uze vazduh u pluća, pa upita: "Počećete sa istragom ratnih zločina?"

"Rusi misle da bi trebalo", odgovori Bek. "Žarko žele da diskredituju nove komuniste u njihovoj zemlji. Nešto starih zločina snabdelo bi ih svežom municijom. Da li biste mogli da nam date približnu procenu - dve godine, pet, trideset, šta god?"

"Manje od deset. Verovatno manje od pet. Prilično sam zarđala", reče ona. "Mogu da uradim svega nekoliko stvari. Da uzmem uzorke tkiva i ostalog. Ne punu autopsiju, naravno."

"Vi ste hiljadu puta bolje rešenje no da pustimo lokalce da se petljaju po ovome", reče joj Bek. "Ne verujem nikome od njih. A nisam siguran ni da se Rusima može verovati. Svi oni imaju svoje razmirice."

Lado je bio ukočenog izraza lica, ali nije komentarisao, niti je Čikurišviliju preveo šta je rečeno.

Kej je osećala ono što je znala da će uslediti, ono čega se bojala: staro sumorno raspoloženje kako je obuzima.

Mislila je da će putovanjem i time što je podalje od Saula pobeći od loših vremena, loših osećanja. Osećala se oslobođenom dok je posmatrala doktore i tehničare kako rade u institutu Elijava, čineći toliko dobra pomoću tako malo sredstava, bukvalno izvlačeći zdravlje iz kanalizacije. Veličanstvena i prelepa strana Republike Gruzije. Sada... Druga strana medalje. Tata Josif Staljin ili etnički čistači, Gruzijci koji pokušavaju da isteraju Jermene i Osetijce, Aphazi koji pokušavaju da isteraju Gruzijce, Rusi koji šalju vojsku, Čečeni koji bivaju umešani. Prljavi mali ratovi među drevnim susedima sa drevnim razmiricama.

Ovo neće biti dobro po nju, ali nije mogla da odbije.

Lado se namršti i pogleda Beka. "Trebalo je da postanu majke?"

"Većina njih", odgovori Bek. "A možda je trebalo i da neki postanu očevi."